Већа међузависност Кине и САД

Америка и Кина, највећи светски увозници енергије, закључиле су десетогодишњи стратешки споразум о свестраној сарадњи у области енергетике у тренутку кад се обе суочавају са досад највећим изазовом у развоју својих привреда: рекордним и незаустављивим растом цена нафте. Споразум, по обостраним оценама, сведочи о све већој узајамној упућености, тесној повезаности, међузависности и комплементарности две привреде, које неки аналитичари сликовито пореде са сијамским близанцима.

Овај изненадни енергетски пакт, неуобичајен за две велике силе не само различитих, него и супротстављених, идеологија, главни је резултат редовног полугодишњег „Стратешког економског дијалога” који је, овога пута, одржан 17. и 18. јуна у Анаполису, у америчкој држави Мериленд. Делегације су предводили Хенри Полсон, амерички министар финансија, и вицепремијер Ванг Ћишан, нови шеф кинеске трговинске дипломатије.

„Као две највеће увознице нафте, Кина и Сједињене Државе се суочавају са сличним изазовима откако расте потражња за енергијом – рекао је Полсон, уз уважавање кинеског захтева да се у преговорима избегава „политизација” економских питања. – Тежимо енергетској безбедности, тако виталној за нашу економску безбедност”. Ванг је истакао: „Наша сарадња има неповратан и незаустављив ток. Кина је потребна Сједињеним Државама, а Сједињене Државе су потребне Кини”.

Детаљи споразума нису изнесени у јавност, али је кинески вицепремијер указао је на његове основне циљеве: економично коришћење енергије, уз очување ресурса, развој обновљиве енергије, активно прилагођавање глобалним климатским променама. Кинеско-америчка сарадња ће се одвијати у заједничким истраживачким центрима, кроз уједначену политику којом се подстичу иновације и трансфер модерне технологије, кроз концепт енергетске безбедности заснован на узајамној користи и, најзад, кроз изградњу кооперативног механизма заснованог на размени знања, техничких информација и стручног особља.

Подразумева се да би овакав споразум омогућио кинеским компанијама да брже и лакше дођу до модерне технологије за рационалније коришћење енергије и до „чисте” технологије, ако се има у виду да је основни извор енергије у Кини угаљ и да је Кина однедавно заменила САД на положају „првог светског загађивача животне средине”. На другој страни, америчким инвеститорима се пружа прилика да у Кини улажу у енергетику, стратешку област у коју страни капитал досад није лако продирао, иако су Американци од свих странаца били најангажованији у развоју кинеске петролејске индустрије.

Енергетски споразум ће неминовно донети и нешто што у њему не пише: веће узајамне обзире према партнеру на међународној сцени у ситуацијама кад се две силе нађу међу потенцијалним купцима или инвеститорима који се јагме на страним налазиштима нафте и гаса, на Блиском истоку, у Африци или Латинској Америци. Верује се да ће оне тада избегавати конфронтацију и да ће тражити начине за нагодбу или заједнички наступ. По томе ће позиција Кине у америчким очима бити повољнија од позиције Русије. Кина ће бити партнер који се обавезао на уважавање фер конкуренције, док је Русија ривал, под оптужбама да енергенте користи као политичко оружје.

Стратешки економски дијалог био је повод да, мимо међувладиног енергетског споразума, и разне компаније из обе земље потпишу још 71 споразум у вредности од 13,6 милијарди долара. Нове послове су склопили „Крајслер”, „Форд”, „Џенерал моторс”, „Моторола” и још неке компаније. Кинези су се определили за куповину авионских мотора, телекомуникационе опреме, полупроводника, електронских компоненти и производа високе технологије.  

„Стратешки економски дијалог” имао је на дневном реду и неке од сталних проблема у кинеско-америчкој трговини, сагледане у новим околностима.

Американци, као што је познато, замерају Кинезима да немају довољно отворену привреду, да коче увоз америчке робе на своје велико тржиште, да у стратешким гранама ограничавају стране инвеститоре, да вештачки одржавају низак курс јуана према долару, како би са својом робом широке потрошње били конкурентни на западном, посебно америчком, тржишту. Кинези се, пак, жале на амерички протекционизам, којим се постављају запреке кинеским компанијама, а посебно инвеститорима, на америчком тржишту, на ограничени извоз високе технологије, особито ако она може да има и војну примену, и на двоструке стандарде у трговини: оно што Американци траже од других другима не дају код своје куће.

Ново је да су се Кинези усмерили на смањење свог огромног суфицита у трговини са САД, који је премашио 256 милијарди долара. Оријентишу се на куповину софистициране технологије, изражене у високим ставкама – што се види из најновијих споразума – а Американцима су омогућили да лакше извозе у Кину. Друга је новина да је амерички захтев за ревалвацијом јуана у новим околностима, након пада долара, ублажен. Кинези имају покриће: зашто да ревалвирају јуан, кад нису криви за слаб долар?

Изменило се још нешто – о чему се ћути. Американци су досад говорили да кинеска привреда још није довољно тржишна и довољно либерална, јер је под великим надзором државе. Кинези сад виде да су Американци, са својом идеализованом либералном привредом, упали у кризу, а да Кина и даље напредује, упркос америчким страховима да ће се у динамици стрмоглавити.

Ово стање је на учтив, веома кинески, начин у Анаполису изразио Џоу Сјаочуан, гувернер Народне банке Кине, када је рекао: „У преговорима смо били врло заинтересовани и да извучемо поуке из садашње америчке финансијске пометње”.