Полумесец над Европом

У време куге Европом се ширио страх од странаца, осумњичених да су опасни, јер могу донети заразу у добро утврђене европске градове. Страх од тероризма подсећа на страх од странаца. Генерално подвргава подозривости „неевропљане”, муслимане. Повод је појединост да су екстремисти који прибегавају тероризму такође муслиманске вере. Подозривост је прва пратиља предрасуде, али у стварности, предрасуде и подозривост су пореметиле хармонију суживота Европљана различите вере.

То, на пример, погађа Турску, којој се отежава приступ Европској унији, јер је „друге вере”. По једној тези, Европа која већ има петнаест милиона муслимана, имала би их за двадесет следећих година двоструко – а у случају да Европска унија прими у чланство и Турску, број муслимана повећао би се на сто милиона. У толиком броју следбеника културе „туђе западној”, лако би се онда могло наћи и више особа склоних тумачењу вере на начин близак екстремном, каже заступник тезе, Американац Данијел Бенџамин, некада саветник Беле куће, данас сарадник Центра за стратешке и међународне студије. То јесте једно од виђења Европе, али „америчким очима”. Из америчког угла, континенту прети опасност да постане „бојиште џихада”. Аргумент аутора је то што су напади на „куле” септембра 2001, наводно, планирани у Хамбургу.

Демографи не верују у заснованост предвиђања о тако „галопирајућем” расту наталитета европске муслиманске скупине. Они, напротив, запажају да су муслимани друге генерације, ако је реч о бројности породице, већ и сами увелико под утицајем схватања западне средине у којој живе, тако да се губе облици и бројност њихових породичних задруга, карактеристични за средине из којих су се доселили.

Међутим, демографски аргумент није учинио мањим страх од екстремизма, јер страх није изазван бројем муслимана колико њиховим антизападним уверењем. Без обзира што говоре о тлу на којем су рођени. Убеђеност европских муслимана (ваневропског родитељског порекла) у то да је западни човек „себичан, надмен, грамзив и неморалан” досеже до дубоког презира према средини. Тај парадокс је снажно изражен и у иначе традиционално толерантној Британији, па звучи као шамар стварности, када се чује да су британски муслимани „већи песимисти у односу на могућности живота у савременом друштву, него него на пример они у Немачкој, Француској или Шпанији”.

Упркос томе што Британци генерално – упитани шта они мисле о муслиманима – у 63 одсто случајева потврђују позитиван став према њима. Чак и после „бомбардовања Лондона” (2005), чиме показују да су средина која не подлеже лако предубеђењима. Иако су и сами били жртве, и без обзира на присуство међу њима следбеника Ал Каиде, Британци о муслиманима мисле позитивније, него Американци, Немци или Шпанци.

Мање од једне трећине британских немуслимана прихвата рецимо тип-сугестију да су „муслимани склони насиљу”, док такву тезу спремно потврђује 60 одсто упитаних у Шпанији, 52 у Немачкој и скоро сваки други у САД или Француској.

Интересовање за став Европљана према муслиманима, и муслимана према Западу, побуђено је анализом једног америчког центра, после испитивања мишљења у тринаест земаља (Британија, Египат, Француска, Немачка, Индија, Индонезија, Јордан, Нигерија, Пакистан, Русија, Шпанија, Турска, САД) – окончаног сазнањем да поданици два света не гледају пријатељским очима једни на друге. Муслимани, укључујући и оне у Европи, склони су да за неспоразум, сукобе и тероризам окривљују Запад, и обратно – западњаци, врло често, „сва зла” савременог света проналазе међу муслиманима.

Муслимани Блиског истока и Азије издвајају западњаке као неморалне и себичне, а ови опет у њима виде фанатике. У Египту, Индонезији, Јордану и Турској, дакле у земљама које имају јаке везе са САД, већина упитаних ни данас, рецимо, не верује да су терористичке нападе на Њујорк и Вашингтон извршили Арапи. И шта сад? Најбоље је да Европљани не гледају америчким, већ својим очима. Рат „против тероризма” није почет заслугом Европљана. А „пре рата”, питање полумесеца над континентом није се ни постављало.