Polumesec nad Evropom

U vreme kuge Evropom se širio strah od stranaca, osumnjičenih da su opasni, jer mogu doneti zarazu u dobro utvrđene evropske gradove. Strah od terorizma podseća na strah od stranaca. Generalno podvrgava podozrivosti „neevropljane”, muslimane. Povod je pojedinost da su ekstremisti koji pribegavaju terorizmu takođe muslimanske vere. Podozrivost je prva pratilja predrasude, ali u stvarnosti, predrasude i podozrivost su poremetile harmoniju suživota Evropljana različite vere.

To, na primer, pogađa Tursku, kojoj se otežava pristup Evropskoj uniji, jer je „druge vere”. Po jednoj tezi, Evropa koja već ima petnaest miliona muslimana, imala bi ih za dvadeset sledećih godina dvostruko – a u slučaju da Evropska unija primi u članstvo i Tursku, broj muslimana povećao bi se na sto miliona. U tolikom broju sledbenika kulture „tuđe zapadnoj”, lako bi se onda moglo naći i više osoba sklonih tumačenju vere na način blizak ekstremnom, kaže zastupnik teze, Amerikanac Danijel Bendžamin, nekada savetnik Bele kuće, danas saradnik Centra za strateške i međunarodne studije. To jeste jedno od viđenja Evrope, ali „američkim očima”. Iz američkog ugla, kontinentu preti opasnost da postane „bojište džihada”. Argument autora je to što su napadi na „kule” septembra 2001, navodno, planirani u Hamburgu.

Demografi ne veruju u zasnovanost predviđanja o tako „galopirajućem” rastu nataliteta evropske muslimanske skupine. Oni, naprotiv, zapažaju da su muslimani druge generacije, ako je reč o brojnosti porodice, već i sami uveliko pod uticajem shvatanja zapadne sredine u kojoj žive, tako da se gube oblici i brojnost njihovih porodičnih zadruga, karakteristični za sredine iz kojih su se doselili.

Međutim, demografski argument nije učinio manjim strah od ekstremizma, jer strah nije izazvan brojem muslimana koliko njihovim antizapadnim uverenjem. Bez obzira što govore o tlu na kojem su rođeni. Ubeđenost evropskih muslimana (vanevropskog roditeljskog porekla) u to da je zapadni čovek „sebičan, nadmen, gramziv i nemoralan” doseže do dubokog prezira prema sredini. Taj paradoks je snažno izražen i u inače tradicionalno tolerantnoj Britaniji, pa zvuči kao šamar stvarnosti, kada se čuje da su britanski muslimani „veći pesimisti u odnosu na mogućnosti života u savremenom društvu, nego nego na primer oni u Nemačkoj, Francuskoj ili Španiji”.

Uprkos tome što Britanci generalno – upitani šta oni misle o muslimanima – u 63 odsto slučajeva potvrđuju pozitivan stav prema njima. Čak i posle „bombardovanja Londona” (2005), čime pokazuju da su sredina koja ne podleže lako predubeđenjima. Iako su i sami bili žrtve, i bez obzira na prisustvo među njima sledbenika Al Kaide, Britanci o muslimanima misle pozitivnije, nego Amerikanci, Nemci ili Španci.

Manje od jedne trećine britanskih nemuslimana prihvata recimo tip-sugestiju da su „muslimani skloni nasilju”, dok takvu tezu spremno potvrđuje 60 odsto upitanih u Španiji, 52 u Nemačkoj i skoro svaki drugi u SAD ili Francuskoj.

Interesovanje za stav Evropljana prema muslimanima, i muslimana prema Zapadu, pobuđeno je analizom jednog američkog centra, posle ispitivanja mišljenja u trinaest zemalja (Britanija, Egipat, Francuska, Nemačka, Indija, Indonezija, Jordan, Nigerija, Pakistan, Rusija, Španija, Turska, SAD) – okončanog saznanjem da podanici dva sveta ne gledaju prijateljskim očima jedni na druge. Muslimani, uključujući i one u Evropi, skloni su da za nesporazum, sukobe i terorizam okrivljuju Zapad, i obratno – zapadnjaci, vrlo često, „sva zla” savremenog sveta pronalaze među muslimanima.

Muslimani Bliskog istoka i Azije izdvajaju zapadnjake kao nemoralne i sebične, a ovi opet u njima vide fanatike. U Egiptu, Indoneziji, Jordanu i Turskoj, dakle u zemljama koje imaju jake veze sa SAD, većina upitanih ni danas, recimo, ne veruje da su terorističke napade na Njujork i Vašington izvršili Arapi. I šta sad? Najbolje je da Evropljani ne gledaju američkim, već svojim očima. Rat „protiv terorizma” nije počet zaslugom Evropljana. A „pre rata”, pitanje polumeseca nad kontinentom nije se ni postavljalo.