„Дан Д” се није догодио

Вашингтонски папир значајан је по ономе што је донео, а још више по ономе што није. У њему је неколико тачака које су важне за Београд, неколико које иду у прилог Приштини и гро с којима Београд и Приштина немају много везе, али су значајне за предлагача, односно за Доналда Трампа и САД. Тако посматрано, споразум представља прижељкивани компромис, а управо је то била реч коју је председник Србије најчешће понављао кад би се протеклих година покренуло питање Косова. Мада се диктат од стране САД није могао избећи, споразум није направљен по мери Приштине, нити на штету Србије.

О томе шта на папиру пише знају и врапци. За Србију је најважније да папир не садржи тачку о признању Косова, а управо је то очекивала свеукупна јавност, а посебно њен опозициони део. Зато се без претеривања може рећи да је изостанак најављиваног признања Косова значајна дипломатска и политичка победа председника Србије. Другим речима, мада очекиван, „дан Д” се није догодио.

Од доласка СНС-а на власт, а посебно од тренутка када је Александар Вучић преузео кључну политичку улогу, у Србији се мантра да су му дани одбројани, а „дан Д” је онај дан када буде приморан да потпише признање Косова. Та бајалица требало је да застраши и деморалише његове присталице, али је постала и темељ стратегије деловања опозиције. Управо онако као што је план равногорског покрета током Другог светског рата почивао на чекању да се савезници искрцају на југословенској обали Јадрана, тако је политика опозиције заснивана на очекивању признања Косова. Та стратегија почива на никада недоказаној, али аксиоматски прихваћеној флоскули да је Вучићев успон на власт последица обећања западним менторима да ће признати Косово, па ће последично и његов пад наступити када дуг стигне на наплату. Ако призна Косово, већински патриотски расположено становништво Србије окренуће леђа СНС-у и доћи ће до урушавања те странке и њеног председника. Уколико, из страха од таквог развоја догађаја, одбије да испуни обећање, тада ће страни ментори подстаћи неку наранџасту револуцију. Дакле, шта год да се догоди – само је један могући исход.

Но, ако нас је живот нечему могао научити, то је да сигурних исхода, а посебно сигурних добитака – нема. Напротив, рачунање на сигурне добитке обично остави погубне последице. Ево како то изгледа у случају српске опозиције.

Пре свега, овакво очекивање ослободило је опозиционе партије потребе да било шта делају. Напросто, било је довољно само стрпљење да се ствари саме десе. Међутим, ова луксузна позиција која је за последицу имала неактивност целокупне опозиције, довела је до њене невидљивости. Онај ко није активан, није ни видљив, па самим тим ни политички интересантан за грађане. Након неколико година узалудног чекања, схватило се да је нека активност неопходна, али мантра о „дану Д” није напуштена, па је она одредила и врсту и начин деловања.

У том смислу, опозиционе партије су као најважнији циљ поставиле некритичко супротстављање власти. Ореол који означава духовну светлост припадности опозицији заслужили би само они који би у свему и у сваком тренутку били оштро против. Чак и када нису у питању ставови и политике, већ чињенице свакодневног живота које су очигледне и не траже тумачење, од редовника опозиције очекује се да истакну супротно гледиште, макар било и неразумно. Ако власт каже „дан”, припадништво било којем реду опозиције налаже да се каже „ноћ”.

Природно ривалство, међутим, налаже борбу за превласт у опозицији, јер „дан Д”, који је могао уследити сваког часа, није смео затећи опозиционе лидере на кривој нози. С обзиром на то да је углавном реч о искусним политичарима који су дуго били на власти, они знају да је, када наступи „дан Д”, најважније питање ко преузима контролу над кључним полугама власти. То је довело до константног трвења у опозиционим редовима, а најважнија последица је била уништавање ДС-а и стварање нових странака и савеза. Безмало сви бивши лидери ДС-а основали су своје странке, а варљиви савези међу њима нису зависили од идејне блискости, већ од односа према власти.

Свако ко би се усудио да предложи алтернативну политичку стратегију у којој централно и једино место не би имао завет за контрирање и блаћење власти, макар то био и излазак на изборе, изгубио би ореол и био оптужен за бласфемију, пригодно кажњен жигосањем и анатемисан као конвертит.

Међутим, ни власт није остала имуна на мантру о „дану Д”. Припремање линије одбране имало је за последицу претерану колонизацију јавног простора и често непотребно масовно бомбардовање растурених редова опозиције. Огромна сила која удара у празно делује незграпно, а многи од истакнутих бораца у тој бици изгледају смешно витлајући мачем и лупајући у клепетуше пред замишљеним противницима, а остаје је и брига да ли ће се јунаци уморити до часа правог боја.

Тако је изостанак „дана Д” довео до још једне у низу лажних битака, у којој су главна питања била везана за ентеријер овалног кабинета, што је, пре свега, срамота домаћина и, на ниским страстима заснована, понижавајућа порука из Кремља. Наравно, оба детаља сведоче о бахатости моћних, али немају суштински значај за унутрашњу политику. За унутрашње политичке односе кључно питање након изостанка „дана Д” гласи: Шта ако се савезници искрцају у Нормандији?

Професор на Филозофском факултету у Београду