Европљани пуни страхова

Ирско одбијање Лисабонског уговора шокирало је многе европске лидере који сада нервозно покушавају да смисле како да спасу овај документ и наставе замишљеним темпом ка ефикаснијој ЕУ. Званичници земаља чланица ЕУ говоре да су разочарани исходом гласања у малој Ирској, а познаваоци прилика кажу да изненађење ирским „не” још једном потврђује да је јаз између званичника и грађана Европе веома велики. Многи од њих тврде да је Даблин морао да се сети примера Холандије, чији су грађани пре три године одбацили Устав ЕУ. Марк Бундерман, уредник Спољнополитичке рубрике у холандском листу „НРЦ Ханделсблад”, некадашњи дописник овог дневника из Брисела и сарадник бриселског „ЕУ Обзервера” објаснио је у телефонском разговору за „Политику” да гласање Француза и Холанђана 2005. (када су већински одбили Устав ЕУ) и недавно изјашњавање Ираца о „Лисабону” спајају бројне додирне тачке.

 – Кампања за Устав ЕУ била је непрофесионална и не баш добро осмишљена. Лидери су рекли грађанима „Ово је устав, за њега треба да гласате” и нико се није потрудио да нам предочи шта тај документ значи. Наравно, људи не воле да им неко нареди шта да раде, за шта да гласају и зато је одговор био „не”. Исто се догодило у Ирској – објашњава Бундерман за наш лист.

Ко је за то одговоран?

Политичари су криви јер су подразмевали да грађани треба да слушају лидере. Испало је да су Холанђани против ЕУ, што у ствари није тачно. Грађани Холандије генерално подржавају унију, првенствено њено заједничко тржиште отворено за холандску трговину.

Шта нам то говори о односу грађана и политичке елите?

Очигледно је да политичка елита и обични грађани не знају исте ствари и немају исте информације. Резултати гласања у Ирској то показују, јер су скоро све странке подржале документ, а грађани га већински одбацили. Ирски лидери нису научили лекцију из француског и холандског примера, па су исте безразложне бојазни и непознанице поново изашле на површину.

Аналитичари тврде да су Ирци одбацили уговор из Лисабона због страхова којима су се руководили и Холанђани пре три године. О којим страховима говоримо?

Ирска и Холандија спадају у мање европске земље. Грађани се плаше да ће Лисабонски уговор додатно ојачати европске силе и умањити значај невеликих земаља. Такође, Холанђани се прибојавају да ће Брисел постати прејак, да ће преузети све конце власти у своје руке и тиме обезвредити значај холандске националне политике.

И да ће Холандија изгубити идентитет?

Да, јер ми смо мала земља у мору европских сила. Људи мисле да ће нас прогутати нека нова заједничка држава са Бриселом као престоницом. Има ту и стрепње да ће ЕУ довести у питање либералност нашег друштва, наш однос према лаким дрогама, да ће имигранти долазити у још већем броју и угрозити наша радна места.

Државе ће, ипак, морати да се одрекну једног дела суверенитета, зар не?

ЕУ има за циљ да уз помоћ Лисабонског уговора буде ефикаснија, и то онда значи да је делимично одрицање од националног суверенитета неизбежно. Укида се одлучивање консензусом и уводи већинско одлучивање, као и стална функција председника. Такође се брише право вета у многим стварима. Ипак, веома је тешко доказати да ће „Лисабон” угрозити нечији идентитет. Неки Холанђани се, на пример, питају хоће ли наша краљевска породица остати на престолу. То је наравно глупост, у основи ирационални страх јер се ни одбачени устав, а ни Лисабонски уговор не баве династијама и сличним стварима.

Да ли су баш сва незадовољства Европљана само ствар необавештености?

Не, наравно, има ту и стварних проблема. Холанђани сматрају да они највише од свих чланица издвајају за европски буџет. Обичан грађанин Холандије се прерачунава и схвата да он финансира ЕУ много више од других и пита се докле ће то да траје.

И ту се не завршава листа ствари које изазивају отпор...

Па да, јер су такозвани стари Европљани узрујани, имају утисак да ЕУ пребрзо иде напред, да граби превеликим корацима. Питају се „Зар је ово пројекат који смо подржали?”. Имају утисак да Европа није оно што је била и каквом је познају.

Да ли то значи да су навикли да живе у „старој Европи” која је сада угрожена?

Мислим да је тако. Осећај грађана овог дела Европе да се ЕУ шири муњевитим темпом не може тек тако да нестане. Узмимо, на пример, Румунију и Бугарску. Нисам баш сигуран да су западни Европљани пресрећни због њиховог чланства. Имају утисак да ове земље нису дорасле томе да им се придруже, Бугарска пре свих, где цветају криминал и корупција.

Како то утиче на српске изгледе да се прикључи ЕУ?

Улазак Србије у унију неће бити тако лак посао као што је био случај са, рецимо, Пољском. „Стара Европа” је сада још више опрезна према потенцијалним чланицама, веома скептична према проширењу. Морате да нас убедите да сте спремни.