Узели паре, а неће да гласају за европски устав

Специјално за „Политику” од дописника Танјуга из Париза
 Француски однос према Европској унији је амбивалентан. Француска је, уз Немачку, оснивач и главни мотор породице европских земаља, у којој види и простор за поновно снажење свог утицаја на међународној сцени. Она је, често, и један од њених најоштријих критичара.
Француска је од земље са највећим резервама према Уставу ЕУ за три године постала земља која највише гура Лисабонски уговор да би се изашло из
ћорсокака за који је најзаслужнија, пошто је прва одбила претходну верзију европског устава на референдуму 2005. године.

ЕУ је потом из институционалне блокаде покушао да извуче садашњи француски председник, Никола Саркози, предлажући „мини-уговор” или „поједностављени уговор” који је прерастао у Лисабонски уговор, који се испоставио дужи и компликованији за разумевање од верзије коју је понудио
аутор првобитног нацрта европског устава, бивши председник Валери Жискар д’Естен.

Управо су француски политичари, међутим, наоружали противнике Лисабонског уговора на референдуму у Ирској. Бернар Кушнер, француски министар спољних послова који воли да даје савете другим земљама како да гласају, покушао је то и овог пута, коментаришући уочи ирског референдума да би „било врло непријатно уколико не бисмо могли да рачунамо на Ирце, који су много рачунали на европски новац”. Ова изјава је у ирској штампи наишла на изливе гнева, а Енда Кени, шеф главне опозиционе партије који се залагао за Лисабонски уговор, изјавио је да су „ирски гласачи сами у стању да изаберу”. Према једној анкети „Ајриш тајмса”, 17 одсто оних који су се изјаснили да ће гласати против Лисабонског уговора изнели су као главни разлог то што „не воле да им се говори шта да раде”.

Херој ирског „не” је, парадоксално, био Жискар д’Естен, председник Конвенције за будућност ЕУ. Његова критика мини-уговора из 2007. године,
који је, по њему, представљао оскрнављену варијанту његовог нацрта устава, била је на стотинама хиљада летака које су по Ирској делили противници Лисабонског уговора на референдуму.

Једна од  његових главних замерки је да је текст Лисабонског уговора од 350
страница амандмана, у којима се непрестано упућује на претходне споразуме
из Рима и Мастрихта, неразумљив за просечног Европљанина. Д’Естен је
изјавио на француској телевизији да је ирско „не” упозорење које би могло
да доведе до позитивног резултата, уколико буде правилно интерпретирано. То би, према њему, могло да води ка „повратку на демократске изворе од којих се Европа удаљила од деведесетих година, што значи да консултујемо јавно мњење и одлучујемо у складу са њим”.
Поред неразумљивости текста, Д’Естен је 2007. године критиковао и слабљење „европске инспирације” у мини-уговору, односно одустајања од симбола ЕУ, заставе, химне и девизе, под притиском Велике Британије и скандинавских земаља.

Ови симболи убачени су у анекс Лисабонског уговора, који, међутим, до сада још нису потписале све чланице, међу којима и Француска, која се тако поново нашла у групи евроскептика.

Питање симбола се односи на један од кључних проблема у вези са доношењем европског устава – питање суверенитета и идентитета нација у будућој политичкој творевини. Ово питање било је једно од централних и на ирском референдуму као и на референдуму у Француској пре три године.

Без обзира колико покушавали да умање значај ирског „не”, свима у Европи је јасно да није само у питању четири милиона Ираца који ремете хармонију, већ да би тако гласали, да им није ускраћено право референдума, и многи други европски грађани. Неповерење Европљана у досадашње институције и велики расцеп између политичке елите и грађана није ништа мањи него пре три године, када су на то упозорили француски и холандски бирачи.
Разлози за незадовољство су многобројни – страх од економске неизвесности,
који повећава уверење да је увођење евра довело до пада животног стандарда, губитак суверенитета националних влада и наметање одлука из Брисела, недостатак слуха за проблеме грађана, отварање ка новим земљама.

Велики број Европљана сматра да је и проширење на 10 источноевропских земаља већ било превише. Суочени са галопирајућом мондијализацијом, они верују да их Европа, основана да их штити, заправо угрожава.
Поред разлога који су специфични за поједине земље, попут жеље Ираца за војном неутралношћу или француског страха од неолибералног тржишног
модела, оличеном у чувеном „пољском водоинсталатеру” који са пет пута
мањом зарадом осваја срца француских домаћица, заједнички именитељ
евроскептика је што верују да садашње европске институције нису
демократске. Велики број Европљана види, наиме, конструкцију Европске уније као технократску и антисоцијалну.
„Величанствени идеал” Европе је у „социјалном квару већ годинама”,
сматра градоначелник Париза Бертран Деланое, из редова социјалиста, док је
за Сеголен Ројал, председничког кандидата Социјалистичке странке на
прошлогодишњим изборима, Европа „недовољно хумана”.
Иако у Јелисејској палати, председничкој резиденцији, кажу да ирски референдум неће пореметити приоритете које је Француска одредила за време
свог мандата на челу ЕУ, који почиње за десетак дана, неуспех Лисабонског
уговора отежава задатак Саркозију, који жели да се представи као лидер ЕУ.
За његове противнике из редова социјалиста, ирско „не” је утицало да изгуби
доста кредибилитета на европској сцени.

--------------------------------------

 Просвећени апсолутизам

 Бивши француски министар одбране и унутрашњих послова, Жан-Пјер Шевенман, један од главних противника Лисабонског уговора и правца у коме се одвија европска изградња, објаснио је у разговору за „Политику” да функционисање ЕУ види као неку врсту просвећеног деспотизма.
Као и многи његови сународници, и он сматра да Европски парламент није израз заједничке европске воље, „јер би то значило да постоји јединствена
европска нација”, већ форум у коме се срећу изабрани представници једног
броја народа, „фантомски парламент” који нема никакав легитимитет.
Бивши француски министар, који је данас почасни председник партије
„Републикански и грађански покрет”, оцењује да Европска комисија, Европска централна банка, Европски суд правде имају ултратехнократски механизам одлучивања јер не полажу рачуне представницима које је народ изабрао.
За критичаре европских институција Европски парламент је потпуно неспособан да одреди смернице европске политике, а штетност тога се види када је реч о конкуренцији, привредној размени на светском тржишту и монетарној политици ЕУ.
„Имамо Европу која није заштитничка, која није препрека либералној
мондијализацији”, сматра Шевенман и додаје да на Европу „не треба гледати као на лажни рај”.
„То је, у стварности, зона ниског економског притиска, у којој је раст слаб,
незапосленост висока и која се не штити у међународним преговорима”,
сматра бивши министар, који себе описује као „прагматичног Европљанина”,
који „не верује” у то да „Европа може да постоји независно од нација”.
„Ја сам за Европу нација, нисам антиевропљанин”, каже он.

------------------------------------------------------------

 Одбрана од „дивље мондијализације”

 Бивши министар спољних послова, Ибер Ведрин, сматра да приоритет
двадесет седморице треба да буде проналажење механизма одбране Европљана од дивље мондијализације.
ЕУ, према Ведрину, треба да одреди правила заједничке политике која се
односи на енергију, животну средину и истраживања у области науке и
технологије, да пружи предлоге за уређење финансијског система и реформу
међународних институција (Светске економске организације, Међународног
монетарног фонда, Организације за економску сарадњу и развој), као и
дугорочну стратегију према земљама у развоју.
Ова политика ЕУ мора да буде прецизно објашњена и да се види, упозорава
Ведрин, кога је Саркози по ступању на председничку функцију прошле године ангажовао да изради документ о главним смерницама француске спољне политике.
„Све ово може и мора да буде спроведено без чекања на неки бољи уговор”,
поручио је прошле недеље у ауторском тексту у „Монду”.