МЕЂ’ ЊИВАМА, ПОД ПАЛМАМА

Могуће да је портпаролка ДС-а у праву када каже да нема потребе да се јавност збуњује медијским спекулацијама о саставу нове владе јер ћемо о свему на време бити обавештени.

Непоћудна, биће мазохистичка јавност, воли да се збуњује. Ако и верује тврђењима да нема званичних преговора листе За европску Србију и коалиције окоСПС-а, очигледно не верује да нема позадинских радова који су увелико догурали до расподеле ресора будућег „јасно проевропског кабинета”.

Читам коментаре и видим да неки људи просто вриште што Дачићу, тврде,сем вицепремијерског иде и место министра унутрашњих дела. Ако и не буде он, већ неки његов друг, остаје питање: зашто мали коалициони партнер, као и у претходној влади, увек инсистира да држи национални пендрек?

Срби су се и у Југославији тукли да њихов кадровик контролишe полицију. Сада се за ресор, који је у главама многих једино истинско оличење моћи, туку међусобно, коалиционо.

Да ли смо ми и даље земља у којој онај ко држи досијеа рачуна да држи једну од кључних полуга власти? Ако јесмо, онда је то знак да Србија није далеко одмакла од 5. октобра 2000. и да се добрано проширио каталог оних са путером на глави.

Да лије место полицијског суперконтролора начин да се неке истраге никада не доведу до краја и да се спроводи идеолошко-партијски став око Хага? Да коза чува купус? Ако јесте, проевропљани у влади и сви ми заједноса њима имаћемо проблема.Сви знамо да без Хага нема ни ЕУ.

Могуће је, наравно, да није тако. Немам ништа против да се странке, као и појединци, мењају. Да извлаче искуства почињених грешака. Да се не оглушују о стварност и да се саображавају савременим политичким трендовима. То би значило да ће Дачићева министарска овлашћења, попут других колега, бити под надзором парламента и побочних надлежних органа. Као у свакој озбиљној демократији.

Што се Хага тиче, Ивица и не би да се бави послом због којег би га многи социјалисти сместили у марицу. Њему је боље да гледа Љајићева посла и да аминује из позадине.

Примећујем, при том, да читава процедура усаглашавања ставова унутар СПС-а, ако од самог старта није била фарса, указује на унутрашње демократско устројство социјалиста. Састанци врха никад нису успели да остану тако затворени да се не би знало да су једни склонији коалицији са „природним савезницима”, радикалима и народњацима, а други за савезништво са Тадићем. Локални одбори нису били неми посматрачи, већ се и њихов глас чуо.

Добро је што СПС није one man showпопут неких других странака којима је моћни газда све и свја. Тома Николић о томе ових дана има своје мишљење. Тадић га је саопштио на Главном одбору ДС-а.

Проблем је у томе што нико са сигурношћу не може да каже шта СПС сутра заиста намерава да уради. Да ли би прихватањем коалиције са демократама истински крочио на пут сопственог реформисања у странку савремене европске левице, или би позицију (пре)важног коалиционог партнера искористио да се хвали како смо се, ето, сви вратили ономе што су другови давно говорили.

Коме да верујем? Новорођеном Европљанину Палми, двотрећинскомевропејцу Ивици, у будућност загледаној омладини ПУПС-а, Мрки који Европску унију шаље у родно место постања?

Неке ствари су једноставне: пошто су схватили да странке које кажу „Косово изнад свега” могу да формирају владу, Тадићеви жути су били присиљени да партнера потраже на неочекиваној страни – у партији коју је лично основао Слободан Милошевић.

То је тренутни планетарни распоред у српском политичком сазвежђу. Српски политички шпил је такав какав јесте. Што су Ивица, Палма и чика Јова три његова џокера, многи могу да захвале свом нераду. Игнорисању социјалних проблема. Запостављању жртава транзиције. Но, то је друга прича.

Све даље припада хладном прорачуну, постизборној аритметици, слагању коалиционог пазла. Бирачи ДС-а свакако нису одушевљени, али шта је ту је. Могуће је једино да их иритира напрасни ентузијазам којим деесовци хвале еспеесовце. Те постхумна помирења, те аутентични представници Србије пре и после 2000.

Не видим потребу да се прелази граница доброг укуса, уколико овде тако нешто уопште постоји. Нема потребе да лидери из Крунске о друговима са Студентског трга намах причају у суперлативима. Сасвим је довољно да својима објасне да је главно јело на менију она чувена Ђинђићева жаба.

Бирачи европског блока су тога свесни. Прогутаће жабу, мада прети опасност да се загрцну уколико гуруи спиновања из ДС-а наставе са промоционом кампањом оних за које су њихови шефови колико до јуче говорили да представљају тамну прошлост деведесетих.

ДС-у то сутра може дасе обије о главу.ДС купује мачку у џаку. То је проблем и онима који прагматски разумеју да је коалиција у најави једина могућа како српска дресина не би била скинута са пруге ка Бриселу.

Позивам ДСда, као већински партнер, буде креатор политичке атмосфере, да води а не да буде вођен, да улази у компромисе, али да све време мисли о сопственом идентитету и о реформским обећањима које је дао.

Не бих да поново доживим министарски покушај укидања Дарвинове теорије еволуције и плашење Интернетом. Па да, рецимо, министар просвете у најави затражи да факултативна веронаука по школама буде избачена као „опијум за народ” а да се поново одржавају књижевне вечери из ружичастог литерарног опуса Мире Марковић.

Србија би, не шалим се,тада имала све разлоге да се захвали и Борису и Жарку.

Остао је проблем Београда. Пошто је демократизовао јагодинске њивице под палмом, Г17+ је веома тврд око највећег и најбогатијег политичког плена. Још један велики захтев мањег партнера: ако СПС уђе у проевропску коалицију на републичком нивоу, онда мора да напусти склопљено савезништво са радикалима и народњацима у Београду.

Аut Caesar, аut nihil. У слободном преводу: или делимо све или ништа.

То што је Милошевић могао да прихвати да опозиција држи Београд док он контролише републику Динкићзаборавља. Памти како се то завршило па не би да му се тако нешто понови. Како ће се то разрешити? Знам. Када шнауцер загризе, тешко попушта.