MEĐ’ NjIVAMA, POD PALMAMA

Moguće da je portparolka DS-a u pravu kada kaže da nema potrebe da se javnost zbunjuje medijskim spekulacijama o sastavu nove vlade jer ćemo o svemu na vreme biti obavešteni.

Nepoćudna, biće mazohistička javnost, voli da se zbunjuje. Ako i veruje tvrđenjima da nema zvaničnih pregovora liste Za evropsku Srbiju i koalicije okoSPS-a, očigledno ne veruje da nema pozadinskih radova koji su uveliko dogurali do raspodele resora budućeg „jasno proevropskog kabineta”.

Čitam komentare i vidim da neki ljudi prosto vrište što Dačiću, tvrde,sem vicepremijerskog ide i mesto ministra unutrašnjih dela. Ako i ne bude on, već neki njegov drug, ostaje pitanje: zašto mali koalicioni partner, kao i u prethodnoj vladi, uvek insistira da drži nacionalni pendrek?

Srbi su se i u Jugoslaviji tukli da njihov kadrovik kontroliše policiju. Sada se za resor, koji je u glavama mnogih jedino istinsko oličenje moći, tuku međusobno, koaliciono.

Da li smo mi i dalje zemlja u kojoj onaj ko drži dosijea računa da drži jednu od ključnih poluga vlasti? Ako jesmo, onda je to znak da Srbija nije daleko odmakla od 5. oktobra 2000. i da se dobrano proširio katalog onih sa puterom na glavi.

Da lije mesto policijskog superkontrolora način da se neke istrage nikada ne dovedu do kraja i da se sprovodi ideološko-partijski stav oko Haga? Da koza čuva kupus? Ako jeste, proevropljani u vladi i svi mi zajednosa njima imaćemo problema.Svi znamo da bez Haga nema ni EU.

Moguće je, naravno, da nije tako. Nemam ništa protiv da se stranke, kao i pojedinci, menjaju. Da izvlače iskustva počinjenih grešaka. Da se ne oglušuju o stvarnost i da se saobražavaju savremenim političkim trendovima. To bi značilo da će Dačićeva ministarska ovlašćenja, poput drugih kolega, biti pod nadzorom parlamenta i pobočnih nadležnih organa. Kao u svakoj ozbiljnoj demokratiji.

Što se Haga tiče, Ivica i ne bi da se bavi poslom zbog kojeg bi ga mnogi socijalisti smestili u maricu. Njemu je bolje da gleda Ljajićeva posla i da aminuje iz pozadine.

Primećujem, pri tom, da čitava procedura usaglašavanja stavova unutar SPS-a, ako od samog starta nije bila farsa, ukazuje na unutrašnje demokratsko ustrojstvo socijalista. Sastanci vrha nikad nisu uspeli da ostanu tako zatvoreni da se ne bi znalo da su jedni skloniji koaliciji sa „prirodnim saveznicima”, radikalima i narodnjacima, a drugi za savezništvo sa Tadićem. Lokalni odbori nisu bili nemi posmatrači, već se i njihov glas čuo.

Dobro je što SPS nije one man showpoput nekih drugih stranaka kojima je moćni gazda sve i svja. Toma Nikolić o tome ovih dana ima svoje mišljenje. Tadić ga je saopštio na Glavnom odboru DS-a.

Problem je u tome što niko sa sigurnošću ne može da kaže šta SPS sutra zaista namerava da uradi. Da li bi prihvatanjem koalicije sa demokratama istinski kročio na put sopstvenog reformisanja u stranku savremene evropske levice, ili bi poziciju (pre)važnog koalicionog partnera iskoristio da se hvali kako smo se, eto, svi vratili onome što su drugovi davno govorili.

Kome da verujem? Novorođenom Evropljaninu Palmi, dvotrećinskomevropejcu Ivici, u budućnost zagledanoj omladini PUPS-a, Mrki koji Evropsku uniju šalje u rodno mesto postanja?

Neke stvari su jednostavne: pošto su shvatili da stranke koje kažu „Kosovo iznad svega” mogu da formiraju vladu, Tadićevi žuti su bili prisiljeni da partnera potraže na neočekivanoj strani – u partiji koju je lično osnovao Slobodan Milošević.

To je trenutni planetarni raspored u srpskom političkom sazvežđu. Srpski politički špil je takav kakav jeste. Što su Ivica, Palma i čika Jova tri njegova džokera, mnogi mogu da zahvale svom neradu. Ignorisanju socijalnih problema. Zapostavljanju žrtava tranzicije. No, to je druga priča.

Sve dalje pripada hladnom proračunu, postizbornoj aritmetici, slaganju koalicionog pazla. Birači DS-a svakako nisu oduševljeni, ali šta je tu je. Moguće je jedino da ih iritira naprasni entuzijazam kojim deesovci hvale espeesovce. Te posthumna pomirenja, te autentični predstavnici Srbije pre i posle 2000.

Ne vidim potrebu da se prelazi granica dobrog ukusa, ukoliko ovde tako nešto uopšte postoji. Nema potrebe da lideri iz Krunske o drugovima sa Studentskog trga namah pričaju u superlativima. Sasvim je dovoljno da svojima objasne da je glavno jelo na meniju ona čuvena Đinđićeva žaba.

Birači evropskog bloka su toga svesni. Progutaće žabu, mada preti opasnost da se zagrcnu ukoliko gurui spinovanja iz DS-a nastave sa promocionom kampanjom onih za koje su njihovi šefovi koliko do juče govorili da predstavljaju tamnu prošlost devedesetih.

DS-u to sutra može dase obije o glavu.DS kupuje mačku u džaku. To je problem i onima koji pragmatski razumeju da je koalicija u najavi jedina moguća kako srpska dresina ne bi bila skinuta sa pruge ka Briselu.

Pozivam DSda, kao većinski partner, bude kreator političke atmosfere, da vodi a ne da bude vođen, da ulazi u kompromise, ali da sve vreme misli o sopstvenom identitetu i o reformskim obećanjima koje je dao.

Ne bih da ponovo doživim ministarski pokušaj ukidanja Darvinove teorije evolucije i plašenje Internetom. Pa da, recimo, ministar prosvete u najavi zatraži da fakultativna veronauka po školama bude izbačena kao „opijum za narod” a da se ponovo održavaju književne večeri iz ružičastog literarnog opusa Mire Marković.

Srbija bi, ne šalim se,tada imala sve razloge da se zahvali i Borisu i Žarku.

Ostao je problem Beograda. Pošto je demokratizovao jagodinske njivice pod palmom, G17+ je veoma tvrd oko najvećeg i najbogatijeg političkog plena. Još jedan veliki zahtev manjeg partnera: ako SPS uđe u proevropsku koaliciju na republičkom nivou, onda mora da napusti sklopljeno savezništvo sa radikalima i narodnjacima u Beogradu.

Aut Caesar, aut nihil. U slobodnom prevodu: ili delimo sve ili ništa.

To što je Milošević mogao da prihvati da opozicija drži Beograd dok on kontroliše republiku Dinkićzaboravlja. Pamti kako se to završilo pa ne bi da mu se tako nešto ponovi. Kako će se to razrešiti? Znam. Kada šnaucer zagrize, teško popušta.