Промена кошуљице

Председник Пољске уједињене радничке партије, наследнице комунистичке странке, Александар Квашњевски извинио се људима који су доживели непријатности од старе комунистичке партије. Квашњевски је изабран и за председника Пољске после Леха Валенсе, а његова партија је заиста и била другачија од старе комунистичке. Променила се.

Како каже Жарко Кораћ, председник СДУ, важно је преузети одговорност и извинити се.

Партије се мењају кадровски, програмски и организационо. Кадровске промене на врху странке догађају се у стабилним демократијама са двопартијским системом, после пораза на изборима. И у посткомунистичким земљама полако се уочава овај тренд. Организационе промене се обично не догоде ако претходно руководство задржи места. Пример за то је Савез комуниста Србије који је 1990. редефинисао програмска опредељења, променио статут и назив у СПС, али је врх руководства остао неизмењен због чега се не може говорити о темељним организационим променама. Програмске промене су ограничене jeр је мало вероватно да ће католичке партије подржати абортус а аграрне смањивање субвенција земљорадницима. Унутрашњи подстицаји за променама у партији су сукоби водећих људи, као што је био раскол између Момира Булатовића и Мила Ђукановића у црногорском ДПС-у. Или свађе када партија доживи неуспех.

 Спољашњи подстицаји за промену су промена социјалне структуре друштва или нови дух времена. Примери су пад Берлинског зида или када код нас грађани све повољније оцењују ЕУ па антиевропске партије мењају свој вокабулар. У стабилним демократијама смањивање учешћа сељаштва и радништва довело је руководства аграрних и радничких партија до суочавања са избором између постепене промене партијског идентитета и нестајања. Велика економска криза у САД, определила је америчке бираче да у већој мери подржавају Демократску од Републиканске странке, која је желећи да поврати подршку постепено прихватила облике државног утицаја садржане у Њу дилу којима су демократе омогућиле привреди САД да преброди кризу.

Промене партија захтевају време, новац и људе, па се оне мењају под утицајем разних шокова. А највећи шок је пораз на изборима. Управо је то био окидач за СПС који је после 5. октобра 2000. године, од владајуће постао опозициона партија. На конгресу, после три године, социјалисти су почели да се мењају, и та промена траје.

И код нас су се партије мењале, а о томе је у књизи „Партијске борбе у Србији у постоктобарском раздобљу” објављеној 2006. године писао Владимир Гоати.

 „СПО и ДСС су после 5. октобра постепено отклонили резерве према Хашком трибуналу и уместо амбивалентног става безусловно су прихватиле ’Дејтонске границе‘. ДСС је прихватио или у најмању руку ублажио раније критичан став према аутономији Војводине, па је крајем 2005. године први пут образовао Покрајински одбор.”

„Поред промена у партијама које су до 5. октобра биле у опозицији промене су уочљиве код СРС и још више код СПС-а. То није више иста партија. СПС је у Декларацији 6. конгреса 2003. године подржао обавезну, временски орочену приватизацију, чему се као владајућа партија одлучно супротстављао, као и у предоктобарском раздобљу незамислив циљ: укључивање Србије у ЕУ, иако је то ’разблажио‘ одбијањем екстрадиције грађана суду у Хагу”, каже Гоати. СПС је на 6. конгресу обезбедио услове за компететивне унутарпартијске изборе, што су до тада имали само ГСС и ДС. Подржао је коалициону владу Војислава Коштунице. Чак и када је Влада под притиском међународне заједнице извршила екстрадицију једног полицијског генерала хашком суду и томе прекршила обећање дато СПС-у та партија је зажмурила и наставила да обезбеђује влади поуздан ослонац у парламенту.

 Имајући све ово у виду, каже Гоати, СПС се приближио прихватању институција, вредности и „правила игре” успостављених октобарским преокретом. „Наравно, промена нипошто није завршена нити је иреверзибилна, јер унутар СПС-а постоји снажна тенденција тврдокорних Милошевићевих присталица која тежи рестаурацији предоктобарског режима. Осим тога, руководство изабрано на 6. конгресу које је већински опредељено за демократске реформе, мора да води рачуна о великом престижу који у бирачком телу ужива Милошевић. На дужи рок посматрано, стратези СПС-а налазе се пред судбинском раскрсницом – хоће ли та партија задржати своју ултранационалну компоненту, знатно пригушену у постоктобарском раздобљу, и тиме остати на истом „ловном подручју” са далеко снажнијим радикалима или ће се померати у правцу социјалдемократског опредељења”, каже Гоати.