Путинов „појас за спасавање” Лукашенка

После четворочасовног разговора с Владимиром Путином у Сочију Александар Лукашенко се вратио у Минск са 1,5 милијaрди долара у џепу. Владар Кремља је „млађем” словенском брату, озбиљно уздрманом вишенедељним протестима, бацио појас за „спасавање”. Али, ова помоћ пријатељу у невољи заправо је куповина времена, како би се Белорусија задржала у руској орбити, а Лукашенку омогућило да се под плаштом уставних реформи часно повуче.

Руски председник Путин изјавио је да ће Белорусији одобрити кредит од 1,5 милијарди долара како би се та земља „сама, без икаквих сугестија и притисака, изборила са ситуацијом” у вези с демонстрацијама против председника Александра Лукашенка.

Иако се још не зна цена ове подршке Москве, нема сумње да она значи да ће од сада белоруски чамац морати да буде чвршће привезан уз командни руски брод. Истог дана кад су Лукашенко и Путин разговарали иза затворених врата руски премијер Михаил Мишустин је био у Минску да договори сарадњу две земље. А у Белорусији је започела заједничка десетодневна војна вежба две државе.

Поред најаве кредита, Путин је подржао и уставну реформу коју је најавио Лукашенко. „Знамо за вашу иницијативу да спроведете уставну реформу и сматрам да је то логично, благовремено и смислено”, изјавио је председник Русије.

Иако је у самој Русији недавно на референдуму изгласана реформа Устава која отвара Путину пут да остане на власти до 2036. године, подршка белоруској уставној реформи више је жеља Русије да се омогући мирна транзиција власти и ублажи оштрица протеста. Самим тим што је Путин поручио да Белоруси треба сами, без икакве помоћи споља, да реше ову ситуацију кроз међусобни дијалог, посредан је знак да у Москви не искључују белоруску опозицију из приче, барем не ону која се унапред обећала Западу.

Главна Лукашенкова противкандидаткиња Светлана Тихановска, која се налази у егзилу у Литванији, изразила је жаљење што је „Путин одлучио да води дијалог са диктатором, а не са белоруским народом”. Тихановска, која је према званичним резултатима на изборима 9. августа освојила 10 одсто гласова, упозорила је Путина да ниједан споразум који склопи с Лукашенком неће имати правну снагу, јер му је белоруски народ ускратио поверење.

Подршка ослабљеном Лукашенку, који је због крађе на изборима и полицијске тортуре и масовног притварања протестаната зарадио нове санкције ЕУ, за Москву је изнуђен потез, који носи и свој ризик. Проруски оријентисани белоруски грађани, који већ шесту недељу демонстрирају против Лукашенка, могли би због тога да се окрену ка Западу.

Јавна је тајна да му Путин никад није превише веровао, нити је волео Лукашенка, који је често истовремено флертовао и са Западом и са Истоком. Однос двојице лидера нарочито је захладнео после њиховог претходног сусрета, такође Сочију, у фебруару ове године. Белоруски председник је уочи избора безуспешно покушавао да купи наклоност Запада. Лукашенко је примио шефа Стејт департмента Мајка Помпеа, који му је обећао америчку нафту и гас у време кад је јавно критиковао „Гаспром” због високих цена енергената. Односи с Москвом додатно су се искомпликовали кад су крајем јула у Минску ухапшена 33 руска плаћеника из приватне паравојне фирме „Вагнер”, који су наводно дошли да руше Лукашенка.

Андреј Кортунов, директор Руског савета за међународне односе, за „Њујорк тајмс” каже да Москва, упркос анимозитету према човеку који већ 26 година влада Белорусијом, није могла да допусти да демонстранти успеју да на улици смене власт. То би био озбиљан егзистенцијални изазов за Русију.

„Кремљ неће дуго седети скршених руку, чекајући да Лукашенко сам одступи. Вероватно ће маневрисати док не нађу алтернативу којој се може веровати”, истиче Кортунов.

Александар Баунов из Московског Карнеги центра објашњава да је Кремљ пружио руку Лукашенку тек после пажљиве анализе догађаја у Минску. Хтели су да виде да ли ће се белоруски председник одржати у седлу, да га безбедносне службе неће издати.

„Задовољни смо што није дошло до подела у белоруској владајућој елити, Кремљ је донео одлуку да га подржи. Уосталом, за сада нема на видику другог кандидата који би гарантовао унију две државе и који би Белорусију држао на истој, ако не и већој удаљености од Запада”, каже Баунов за „Вашингтон пост”.