Селективни брегзит за Гибралтар

Битку дугу три века око суверенитета над Гибралтаром између Шпаније и Уједињеног Краљевства могао би да оконча брегзит. Две државе делиле би надлежност над овом малом прекоморском територијом под управом краљевства, која се налази на југу Пиринејског полуострва.

За сада је то само предлог Мадрида, који ће Лондон одбити, али који им, уз проблем са Северном Ирском и Шкотском, које такође не желе да напусте ЕУ, додатно компликује процес иступања и преузимања контроле над сопственом територијом и границама (што им је у овом процесу био главни циљ).

Наиме, Шпанци предлажу да од следеће године, након што Острво напусти европску породицу, Гибралтар, познат као „Стена”, остане у зони шенгена, укључујући слободу кретања, а у замену за заједнички суверенитет који би делили са Британцима. Предлог је стављен на сто. Обавештени су европски званичници, а британска влада треба овим поводом да се огласи кроз три недеље.

Знајући да Британци нису одушевљени идејом о дељењу одговорности, јер су сличне предлоге раније изричито одбацивали, из Мадрида подсећају да је 2006. године чак 96 одсто грађана Гибралтара гласало да желе да остану у Европској унији.

„Стена” је дуго предмет спора о суверенитету између ове две европске државе. Мадрид захтева власт над територијом након што ју је уступио Британији 1713. године. Брегзит је савршен тренутак да се помере с мртве тачке и да се мала територија преко шенгена подвије и под шпанске скуте.

Наруку им иде неколико околности. Осим што су грађани „Стене”, на референдуму о иступању из ЕУ окренули леђа брегзиту, њима се допада да и убудуће становници обе стране шпанско-гибралтарску границу прелазе без пасоша. Не желе да од следеће године на овом месту постоје контроле, превасходно због економије и суживота Шпанаца и Гибралтараца. Многи од њих имају послове и породице с друге стране границе. „Индипендент” пише да око 13.000 људи који живе у Шпанији свакодневно на путу до посла прелазе ову рампу.

Али и Даунинг стрит се позива на јак аргумент кад одбија сличне идеје. Британски премијер недавно је подсетио да су грађани „Стене” гласали да остану уз краљевину на два расписана референдума о суверенитету 1967, а потом и 2002. године. Борис Џонсон поручио је да се њихов однос никад неће променити – осим ако Гибралтар не каже друкчије. Уверавао их је да ће им период транзиције уочи брегзита донети блиставе прилике.

Џонсон се тренутно коцка с могућношћу да брегзит значи да ће УК убудуће трговати с ЕУ без привилегија, што ће наметом царина изазвати скок цена и у трговинама на малој прекоморској територији.

Да ли ће овај јужни део Шпаније имати право на вето над брегзитом, за које сматрају да им припада с обзиром на неприлике које су их задесиле без њиховог пристанка, поготову што њихово право отвара Шкотима пут да траже своја права. Они су такође 23. јуна 2016, гласали за останак у ЕУ. Шкотска влада жели да задржи приступ јединственом европском тржишту и царинској унији. Од када се десио брегзит, већина Шкота је за независност, а откад је свет погодила пандемија вируса корона, та већина је још убедљивија.

Тако комплексно разбијање вишедеценијске везе Британије и блока има озбиљне последице по будућност чланица Уједињеног Краљевства.

Опасност која прети „Стени”, да строгом границом са ЕУ преко Шпаније остане изолована, слична је оној у којој се налази блоковска Република Ирска. Даблин се суочава с могућношћу да га брегзит изолује зацртавањем чврстих граница са Северном Ирском, које су сада отворене на чак 275 места.

Житељи овог малог полуострва не виде зашто морају да бирају између британског идентитета и интереса да буду део ЕУ, наводећи да и они, попут Лихтенштајна, Сан Марина или Андоре, могу бити део европског пројекта, иако неће бити њен члан.

Идеја о подели надлежности, која се и раније провлачила у мислима политичара, не наилази на апсолутну подршку житеља Гибралтара, којима се, пак, допада замисао да селективно примене брегзит. Они деле уверење њихових највиших званичника да ЕУ не би имала ништа против да им буде доступан најјужнији врх Иберије. Када гледају у будућност, воде се једноставном рачуницом – постоје захтеви Лондона, који више није део европске заједнице, и предлози Мадрида, који остаје снажан део ЕУ.