Промене без "крви и зноја"

Да би се дистанца између Србије и ЕУ смањила, да би српска економија постала конкурентнија нису довољне само макроекономска стабилност, либерализација и приватизација. Неопходно је убрзање запостављених микроекономских реформи у приватном и јавном, пре свега стратешком, сектору и унапређење корпоративног управљања, као и конкурентан девизни курс.
Ово је став проф. др Драгана Ђуричина, председника Савеза економиста Србије, који је изнео за "Политику" и предочио шестом Милочерском економском форуму, који је протекле недеље окупио око 460 учесника на тему "Корпоративно и јавно управљање у функцији развоја конкурентности".

Микроекономске реформе, утолико су значајније, по мишљењу проф. Ђуричина, јер доносе и "социјалну дивиденду".

– Док макроекономске реформе нуде "крв и зној" кроз раст камата и кресање јавних расхода, микроекономске реформе производе видљиве користи за грађане. Разбијање локалних монопола смањује трошкове живота, повећава квалитет производа и смањује загађење. Ефективно и етичко корпоративно управљање повећава транспарентност и поверење портфолио инвеститора у локалне компаније. Унапређење образовног система и перманентно образовање дају наду за нове генерације. А, уколико грађани виде корист од реформи спремни су и да поднесу личну жртву и да се супротставе антиреформским групама. На тај начин се сусрећу политичка воља и јавна подршка реалним променама – објашњава проф. Ђуричин.

Док констатује да приватизација, посебно пословно контроверзних друштвених предузећа касни, по мишљењу проф. Ђуричина, оправдано је, што се приватизација стратешких јавних сектора (пре свега, енергетике и телекомуникација) "не налази у радару садашње владе која не жели да на овај начин спроводи закаснелу шок терапију без јасних ефеката и са непредвидивим последицама".

Мада је познат став проф. Ђуричина да држава, у овим секторима, због њиховог стратешког значаја (као месту за инвестирање, сидру тржишта капитала и полигону за технолошки развој) треба да задржи већински, евентуално, блокирајући пакет, он објашњава да то не значи да би та предузећа требало да остави у постојећем стању.

– Напротив, транзиционисти би највећу енергију, али и инвестиције морали да усмере управо ка овим секторима. Предузећа из ових сектора би требало корпоратизовати (уколико то већ није учињено), реструктурирати и докапиталисати, уз професионализацију менаџмента и органе корпоративног управљања у којима доминирају независни експерти.

А девизни курс?

Питање девизног курса није само питање контроле инфлације, већ и дугорочно микроекономско питање – конкурентности и опстанка извозника. Пошто само конкурентна привреда трајно решава питање одржавања спољне ликвидности, конкурентан курс је истовремено и дугорочно макроекономско питање.

– Нереалан курс дугорочно доводи до платнобилансне кризе, а трајно решење за њено санирање и тиме смањење притиска на инфлацију је раст конкурентности и извоза.

Једна од врућих тема је и либерализација.

– Либерализација има сврхе уколико, под притиском страних конкурената, доводи до раста продуктивности домаћих предузећа. Све остало је наивни либерализам.

На крају, али не и по значају, битно ограничење за наставак реформи по проф. Ђуричину, је и поштовање "концепта минималне државе".

– Минимална држава не значи повлачење државе из јавног стратешког сектора нити значи замену једне слабо плаћене државне бирократије другом добро плаћеном партијском бирократијом. То је, у случају Србије, држава која обезбеђује да се мање троши од онога што се производи.