Promene bez "krvi i znoja"

Da bi se distanca između Srbije i EU smanjila, da bi srpska ekonomija postala konkurentnija nisu dovoljne samo makroekonomska stabilnost, liberalizacija i privatizacija. Neophodno je ubrzanje zapostavljenih mikroekonomskih reformi u privatnom i javnom, pre svega strateškom, sektoru i unapređenje korporativnog upravljanja, kao i konkurentan devizni kurs.
Ovo je stav prof. dr Dragana Đuričina, predsednika Saveza ekonomista Srbije, koji je izneo za "Politiku" i predočio šestom Miločerskom ekonomskom forumu, koji je protekle nedelje okupio oko 460 učesnika na temu "Korporativno i javno upravljanje u funkciji razvoja konkurentnosti".

Mikroekonomske reforme, utoliko su značajnije, po mišljenju prof. Đuričina, jer donose i "socijalnu dividendu".

– Dok makroekonomske reforme nude "krv i znoj" kroz rast kamata i kresanje javnih rashoda, mikroekonomske reforme proizvode vidljive koristi za građane. Razbijanje lokalnih monopola smanjuje troškove života, povećava kvalitet proizvoda i smanjuje zagađenje. Efektivno i etičko korporativno upravljanje povećava transparentnost i poverenje portfolio investitora u lokalne kompanije. Unapređenje obrazovnog sistema i permanentno obrazovanje daju nadu za nove generacije. A, ukoliko građani vide korist od reformi spremni su i da podnesu ličnu žrtvu i da se suprotstave antireformskim grupama. Na taj način se susreću politička volja i javna podrška realnim promenama – objašnjava prof. Đuričin.

Dok konstatuje da privatizacija, posebno poslovno kontroverznih društvenih preduzeća kasni, po mišljenju prof. Đuričina, opravdano je, što se privatizacija strateških javnih sektora (pre svega, energetike i telekomunikacija) "ne nalazi u radaru sadašnje vlade koja ne želi da na ovaj način sprovodi zakasnelu šok terapiju bez jasnih efekata i sa nepredvidivim posledicama".

Mada je poznat stav prof. Đuričina da država, u ovim sektorima, zbog njihovog strateškog značaja (kao mestu za investiranje, sidru tržišta kapitala i poligonu za tehnološki razvoj) treba da zadrži većinski, eventualno, blokirajući paket, on objašnjava da to ne znači da bi ta preduzeća trebalo da ostavi u postojećem stanju.

– Naprotiv, tranzicionisti bi najveću energiju, ali i investicije morali da usmere upravo ka ovim sektorima. Preduzeća iz ovih sektora bi trebalo korporatizovati (ukoliko to već nije učinjeno), restrukturirati i dokapitalisati, uz profesionalizaciju menadžmenta i organe korporativnog upravljanja u kojima dominiraju nezavisni eksperti.

A devizni kurs?

Pitanje deviznog kursa nije samo pitanje kontrole inflacije, već i dugoročno mikroekonomsko pitanje – konkurentnosti i opstanka izvoznika. Pošto samo konkurentna privreda trajno rešava pitanje održavanja spoljne likvidnosti, konkurentan kurs je istovremeno i dugoročno makroekonomsko pitanje.

– Nerealan kurs dugoročno dovodi do platnobilansne krize, a trajno rešenje za njeno saniranje i time smanjenje pritiska na inflaciju je rast konkurentnosti i izvoza.

Jedna od vrućih tema je i liberalizacija.

– Liberalizacija ima svrhe ukoliko, pod pritiskom stranih konkurenata, dovodi do rasta produktivnosti domaćih preduzeća. Sve ostalo je naivni liberalizam.

Na kraju, ali ne i po značaju, bitno ograničenje za nastavak reformi po prof. Đuričinu, je i poštovanje "koncepta minimalne države".

– Minimalna država ne znači povlačenje države iz javnog strateškog sektora niti znači zamenu jedne slabo plaćene državne birokratije drugom dobro plaćenom partijskom birokratijom. To je, u slučaju Srbije, država koja obezbeđuje da se manje troši od onoga što se proizvodi.