Филмски празник у граду под маскама

Сан Себастијан – „Надам се да ћете волети овај филм барем онолико колико смо волели да живимо и да га снимамо у Сан Себастијану”, обратио се овако публици путем видео-линка из једног њујоршког парка легендарни филмски аутор Вуди Ален у вечери отварања 68. међународног фестивала Сан Себастијан. Другог из А категорије који се у свом правом, физичком облику одржава у ово доба короне.

Новим Аленовим филмом – „Рифкин фестивал”, још једним из такозваног серијала о градовима (овај је и снимљен у Сан Себастијану) – отворен је велики филмски празник, на радост публике и филмских стваралаца. Филм мора да живи и мора да се доживи онако како једино има пуног и правог смисла – у дворанама и биоскопима, пред публиком и њеним реакцијама и интеракцијама у мраку испред великог екрана. У заједништву које нема цену.

А где је у доба короне заједништво, постоји и огроман ризик. У самом Сан Себастијану, бисеру Баскије, он је сведен на минимум. Ношење маски обавезно је и на отвореном простору (на улици, по парковима, чак и на плажама све до уласка у воду), у сваком тренутку и без обзира на то што и на стотину метара од вас нема баш никога. И ова обавеза се поштује с пуно озбиљности, самосвести и свести о општем добру. Цела Шпанија је прошла с огромним последицама у оном „првом пику” короне и сада више шале нема. Корона је ту, невидљива и подмукла, али је и фестивал преузео све мере заштите. У дворане се не улази нити излази без дезинфекције руку, седишта су обележена тако да се поштује прописана дистанца између гледалаца с маскама на лицу. Делује да смо сви безбедни...

Наравно да су ове ванредне околности захтевале смањене броја филмова који ће се до 27. септембра приказивати у Сан Себастијану пред званичним жиријем чији је председник италијански редитељ Лука Гвадањино и пред жиријем међународне критике Фипресци у којем је поред Рудигера Зушланда (Немачка) и Карлоте Мосегви (Шпанија) и потписница ових редова као представник Србије. Смањен је и број присутних филмских аутора јер су путовања отежана, а и прописи у већини европских и светских земаља су такви да по повратку с пута следи обавезна двонедељна самоизолација или чак прави карантин...

Велики број филмова у самом главном такмичарском програму носи ознаку Канског фестивала (који у мају није одржан, али су филмови за њега већ били одабрани) чиме му је Сан Себастијан пружио снажну подршку. А и корист је вишеструка. И за један и за други фестивал. И за филмске професионалце који тако овде у Сан Себастијану једним ударцем „убијају две муве”, а када се томе дода и то да су на фестивалском менију и готово сви награђени на недавно завршеном 77. Венецијанском фестивалу (осим филма Кончаловског), онда је корист од боравка овде заиста огромна.

И вредела је труда она борба да као грађанин Србије, која је (несхватљиво) још увек на оној чувеној „црвеној листи” за улазак у земље ЕУ, као филмски професионалац, члан жирија и позвани гост фестивала могу да „пробијем кордон”. Да из Београда, преко Беча (Аустрија) и Франкфурта (Немачка), слетим на аеродром Билбао (Шпанија, Баскија), а да ми притом нико не прави проблеме. И прошло је глатко. Уз урађени ПЦР тест (који за улазак у Шпанију и није потребан), добијени QR Code за праћење контаката и уз драгоцену помоћ конзулата Аустрије, Немачке и Шпаније у Београду, који су потписницу ових редова обскрбили правим информацијама и лепим речима за срећан пут. И на томе им хвала.

Последњи трзаји љубави

Сан Себастијан – Морт Рифкин (Валас Шон), времешни њујоршки професор филма и романописац у покушају, сматра да: „Ако ниси као Достојевски, не треба ни да пишеш.” С таквим ставом и свим својим неурозама, као пратилац енергичне и амбициозне супруге Су (Ђина Гершон), што ради као агент за публицитет филмова, Рифкин стиже на фестивал Сан Себастијан, у предиван град у којем ће се његова супруга заљубити у младог француског редитељског „генија” (Луј Гарел). Рифкин ће се осећати као један од јунака из филма „Жил и Џим”, „трокираће” му срце, „заблокирати” интелект и још много тога са уобичајеног менија духовите и самокритичне „аленовске хипохондрије”, што ће све нестати већ при првом сусрету с прелепом а стручном сансебастијанском кардиолошкињом др Џо Рохас (изврсна Елена Анаја)...

И овај филм Вудија Алена (85), легендарног независног њујоршког сценаристе и редитеља и џез музичара с „контроверзним” личним животом, нуди обиље комичности, саморефлексија и згодних промишљања о филмовима, стваралачким блокадама, смислу људског бивствовања и о љубави која заједно с надом последња умире, а чији се последњи трзаји назиру у „Рифкиновом фестивалу”.