Русија у америчким изборима

Да ли су захтеви за обустављање радова на изградњи гасовода „Северни ток 2”, који се ових дана гласно чују из Вашингтона и Брисела, заиста иницирани тровањем руског опозиционара Алексеја Наваљног? Или је поменутом уочи лета из Сибира ка Москви чај са „новичоком” сервиран управо како би се нашло оправдање за изречене претње?

И да ли је немачка канцеларка Ангела Меркел погнула главу пред ултимативним захтевима Вашингтона да „охлади” односе с руским председником Владимиром Путином? Не толико из страха који у САД одувек влада од Русије, колико из сазнања да ће после највеће земље на свету главобољу почети да прави и она најмногољуднија – Кина.

Објективно, много тога казује да је притисак на мегагасовод дошао управо од стране америчких пословних кругова, одавно неспремних на конкуренцију. Јер, Наваљни свакако није политички адут на који је могуће играти у садашњој Русији. Управо стога, схвативши замку, Немачка је решавање судбине несрећног опозиционара хитно пребацила у надлежност структура ЕУ.

Подсетимо, Америка је у јеку предизборне кампање, а то је период у којем је у овој земљи све дозвољено. У таквим околностима излаз се често тражи на дипломатском плану. А ако излаза нема, ваља га створити. Уосталом, чему служи надигравање са земљама Истока, посебно са Русијом и Кином? Остатак света није тако важан, поменути противници довољно су атрактивни. Посебно за просечно мислећег Американца унапред „нафилованог” драматичним порукама са телевизијских екрана.

Недавним сусретом с Александром Вучићем и Авдулахом Хотијем у Вашингтону актуелни амерички шеф државе Доналд Трамп направио је прави дипломатски ршум. Наравно, циљ му није био да се изглади дугогодишњи неспоразум између Београда и Приштине. Трамп и није политичар од формата какви су некада били амерички лидери, већ пословни човек увек спреман да зарад сопственог профита умањи добит конкуренције. А у овом случају та добит је у привлачењу на своју страну бирача припадника многобројне јеврејске заједнице у САД. Све лепо стоји у „фасцикли” прослеђеној из Овалног кабинета.

Да ли је то тражење поена на спољнополитичком плану разлог и што су се, готово преко ноћи, белоруски опозиционари „сетили” да жестоко крену на вечитог председника Александра Лукашенка, чувајући истовремено себи одступницу ка земљама које су под кључним утицајем Америке?

Просечан житељ с оне стране Атлантика убеђен је да лично и самостално одлучује између пропасти и просперитета заједнице у којој проводи своју свакодневицу. Управо стога америчко инсистирање на кажњавању градитеља „Северног тока” остаје недоречено. Док од Европљана траже да се одрекну гаса са истока континента, САД се не одричу нафте која им редовно стиже са те исте, источне стране.

Овако отворено подметање ноге стратешком партнеру у Европи за Американце није нека новост. Уосталом, деценије по окончању Другог светског и потоњег хладног рата и нису биле време убеђивања у благодети заједничког живљења у демократији, већ обичан грабеж. Како за територије, тако и за природне ресурсе. Ко је у томе боље прошао може да буде ствар спора, али чињеница је да су у временима највеће потраге за енергентима многи спремни да забораве с ким су ратовали и против кога.

Американци су заглављени у прошлости коју би и даље да користе не би ли остварили неке погодности победника из давног хладног рата. Ипак, и ту остају недоследни. Док се вашингтонска администрација дрвљем и камењем баца на Москву због тровања Наваљног и дешавања у Белорусији, председник Трамп је убеђен да дружељубље са Русијом може да му донесе више користи него штете. Уосталом, свако удаљавање од западног света евроазијског џина приближава Истоку. И то не само Кини већ и Индијском потконтиненту, који представља нову неукротиву снагу у уздизању.

Амерички председник је свестан да је успостављање јаке позиције у Азији, ка чему дефинитивно тежи, неизводиво без прећутног одобрења Русије. „Чачкање” поводом догађаја у Белорусији и „тровања” Наваљног ипак је за домаћу употребу. Представа мора да траје...