Однос Панчеваца према Вајфертовој заоставштини

Када је у немачкој породици у Панчеву 15. јула 1850. године рођен дечак од оца Игњаца и мајке Ане нико није могао слутити да ће постати један од најзначајнијих српских грађана с краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Ограниченост простора не дозвољава да се наброје све заслуге овог за српски народ изузетног значајног човека, посебно кад је реч о формирању многих државних и јавних институција и установа обновљеног Српског краљевства. Ипак, треба рећи да је дао значајну новчану суму за оснивање тополивнице, да је отац српског рударства и пиварске индустрије, да је био оснивач Народне банке Краљевине Србије и гувернер те банке током најтежих и најбурнијих 26 година(од 1890 са прекидима до 1926. године). Осим тога, био је и добровољац у Српско-турском рату од 1878. године у коме је одликован орденом за храброст. Надасве, био је велики добротвор и хуманиста, који је сав свој огроман иметак на разне начине завештао српском народу. Када се све ово има у виду непојмљиво је како се у овим временима грађани Панчева односе према неизмерној оставштини овог знаменитог човека.

Током осме деценије двадесетог века из Панчевачког музеја волшебно је нестала чувена Вајфертова нумизматичка збирка која је, савременим речником, речено покрадена уз помоћ инсајдера, а да за то до дан данас нико није одговарао.

Априла 2005. године запаљена је и изгорела зграда Вајфертове пиваре у Панчеву са бројним музејским експонатима прве пиваре на Балкану и опет нико није одговарао, а аветињски остаци запаљеног здања у најстрожем центру града већ петнаест година сведоче о том немилом догађају.

Прелепа задужбина Црква Св. Ане у Панчеву до те мере је запуштена да је не само неупотребљива за богослужење, већ је постала стециште бескућника, наркомана и полусвета, што уз додатно деловање зуба времена уништава ово за град Панчево ипак значајно здање које осим религијског има и урбанистичку вредност.

Дакле, све што је овај знаменити грађанин оставио своме граду је или покрадено или уништено или је запуштено. Тачно је да историја односа два народа, српског и немачког на овим просторима није увек ишла праволинијски, што није оправдање за овакав немар, а поготово кад је реч о заоставштини Ђорђа Вајферта који је пореклом заиста припадао немачком народу али је његово огромно дело припало српском народу. Посебно треба нагласити да је и током Првог светског рата, дакле у време највећег личног и судбинског изазова, он свим својим бићем ипак остао на страни српског народа сматрајући да му припада и посветио му сав свој живот.

Како иначе можемо очекивати да нам припадници других народа убудуће помажу ако ове досадашње заслужне грађане и њихова дела не поштујемо и према њима се односимо са крајњим немаром, а истовремено очекујемо да нашу угрожену културну баштину поштују други народи на чије је тле стицајем историјских околности доспела.

Стеван Васић,
Панчево