Бунарџија у облацима

Горњи Милановац – Живко Гвозденовић из Леушића под Сувобором је био копач у прањанском руднику магнезита "Брезак". Кад је рудник, 1990. године, спао на "ниске гране", постао је бунарџија. Тек је начео пету деценију, још је здрав и јак, од нечега се морало живети. За 17 година, ископао је 42 бунара, у збиру више од 700 метара дубине. Метар копања сто евра, ако погоди и зидање гротла, још 50 евра. Није за багателисање.
– Било је некада, кад се за водовод није знало у сувоборским и маљенским селима, више бунарџија: неки Шоле, Милован из Милићеваца, па Матијевић из Гојне Горе... Ево, са овог брда докле оком видите, од Каблара до Рудника и од Маљена до Вујна, ја сам једини копач бунара. Има посла, воли наш човек да има уз водовод и бунар, да у њега, уз какво славље, спусти кофу са флашама пива и вина да их охлади бунарска вода. Други је укус пива од оног хлађеног у фрижидеру.

Живка смо пронашли у Милановцу. Чистио је муљ из запуштеног бунара Миодрага Весковића на крају Карађорђеве улице. И Миодраг је, рођени Сувоборац, хтео да има бунар и у свом градском дворишту. Сетио се старог бунара кад је летошња суша "попила" пола Рзава, па је на градске славине, уместо воде, шиштао ваздух из водоводних цеви.

– Углавном не омашим. Послужим се шљивовом ракљицом, то сам научио од давних бунарџија. Стиснем је чврсто у шаке и ходам: кад наиђем на "жицу", врх ракљице се отме и повије ка земљи. Проверим и из другог правца, па ако се повије на истом месту, копам. Најплићи сам ископао од пет и по метара, најчешће је то између 20 и 25, а једном сам до воде дошао тек на 29. метру дубине.

Бунарџијски занат је опасан колико и рударски. Одрони се земља и допола затрпа бунарџију. Понекад се са бунарског зида откине камен – ако промаши главу и груне у ребра, добро је. Боли, али оста глава на раменима. Дешавало се то и Живку. Умало га земља није живог затрпала у Горњој Горевници: био је на 17. метру дубине кад се земља обрушила. Ипак је наставио све до 26. метра, али воду није нашао, па је одустао. Иако је ракљица показивала да ту нема воде, газда је хтео баш ту да има бунар.

– Најтеже је кад, обично после 20 метара копања, понестане кисеоника. За такве случајеве сам "патентирао" успешно решење: на обичан кућни усисивач намонтирао сам дуго црево на задњи отвор кроз који издувава ваздух; кад се укључи у струју, мени у бунар стиже кисеоник.

Док је на почетку, дневно се ископа по метар и по. Касније се наилази на мртвицу и стење, па се дневно напредује једва по пола метра. Но, кад се открије "жица", домаћиновој радости нема краја, и на прву вест "одоздо", коље и пече прасца. За бунарџију је, пак, најлепши последњи излазак из бунара.

О чему док копа, током стотине и стотине сати под земљом, размишља један бунарџија?

– Испекао сам занат, а све се понавља: чекрк над отвором, сајла са бурачом у којој се спуштам и излазим напоље, ашов, лопата, будак, ћускија. Руке саме знају шта треба да раде. Мислима сам готово увек горе, на површини. Размишљам о породици, о пријатељима, још чешће о данима детињства и младости. Док сам на 20 и више метара под земљом, машта ми узлети у висину, у облаке. Е, чега се све не сетим из ранијих дана! Дођу ми на памет слике којих се никад не бих сетио да нисам на дну бунара. То ми олакшава посао, буде ми баш лепо.