Хвала Ђеди на победи

После битке су сви генерали, било да је реч о рату, политици или спорту. Сви су све знали, све предвидели и сви би то урадили „боље”.

Пре тачно месец дана на овим страницама објавио сам текст „Последњи круг у Подгорици”, у којем се калкулисало с реалном могућношћу да „први пут у историји” актуелна црногорска власт (читај Мило Ђукановић) изгуби парламентарне изборе. А тај текст се ослањао на истраживање јавног мњења „Нове српске политичке мисли”, спроведено крајем јула и почетком августа и публиковано интегрално на НСПМ („Шансе за промену дефинитивно има”), а у изводима у више медија и портала у Србији и Црној Гори (поред осталог, на Н1, као и у подгоричким „Вијестима”). А само дан пре гласања, 29. августа, на порталу Нова С изашао је интервју са мојом маленкошћу, под насловом „Последње процене – ДПС на 35 одсто, опозиција јача за шест до 10 процената”.

Коначно, на сам дан избора, нешто пре 17 часова, кад сам чуо најновије податке о излазности, написао сам на „Твитеру” (а и саопштио уживо у програму новоосноване Националне ТВ), да су, што се резултата тиче, „ови избори завршени”.

Било је током претходних година много критика и од стране овдашње власти, а богме и од стране разноразне опозиције, незадовољне резултатима наших анкета, али не памтим да се икада на неко наше истраживање и моју главу сручило толико напада, подсмеха и увреда. Заправо, могло би се рећи да су тих августовских дана од писца ових редова у црногорским режимским круговима били омраженији само митрополит Амфилохије – и Дритан Абазовић.

Парадоксално, на крају баладе испоставило се да смо били чак и нежни према ДПС-у. Јер, прича о „једном мандату разлике” помало прикрива чињеницу да је на тим изборима Ђукановићева странка освојила тачно десет процената или чак 41.000 гласова мање од збира две („српске” и „просрпске”) опозиционе коалиције.

Наравно, нико није непогрешив. Али, у принципу, ако се ради поштено и ако се у последњи час не догоди нешто непредвиђено (нека „бомба”, неки „Бели”, неки „државни удар”, неко чудо), озбиљно и непристрасно урађена анкета може доста добро да предвиди ток догађаја. У политици и аналитици (поготово, изборној аналитици), мораш да имаш знање и искуство. Али, узалуд све знање – уколико немаш адекватан алат. А у конкретном случају, тај „алат” је било поуздано истраживање јавног мњења, као и пропратни извештаји (дакле, не само бројке) наших анкетара, који су листом указивали да је ДПС у паду, да су људи огорчени и да – не буде ли неких великих марифетлука и махинација – Црној Гори предстоји смена власти.

Е, сад, друго је питање да ли су – и зашто нису – и други имали исте или сличне налазе и бројке. Можемо само да нагађамо да ли ту заказао истраживачки „алат”, или је проблем био у „мајсторима”.

Било како било, Ђукановићев (не)очекивани изборни пораз отворио је широко простор калкулацијама типа „куда иде Црна Гора” и да ли би се нешто тако – или слично – могло догодити и у Србији.

Нажалост по српску опозицију (и срећу по актуелну власт у Београду), разлика је тренутно ипак много више него сличности. Иако је идеолошки и етнички много хетерогенија, опозиција у Црној Гори је успела да нађе заједнички језик и формулу деловања. А уз њу је (овог пута) стао и добар део тамошњих најутицајнијих медија, невладиног сектора и пословних кругова. (А ни спољни фактор, односно амбасадорски кор, најблаже речено, није се много противио.)

Ипак, неупоредиво највећи терет ове промене изнела је СПЦ у Црној Гори. Пре свега, митрополит Амфилохије лично (кога његови сарадници одмиља зову Ђедо), као и владика Јоаникије, њихово свештенство и монаштво, у заједништву с народом. Најпре су зимус покренули импресиван талас литија против дискриминаторског Закона о слободи вероисповести, а потом мотивисали и мобилисали грађане да масовно изађу на гласање и да одбију „данајске дарове” ДПС-ових емисара који су и пред ове изборе – али мање успешно него раније – крстарили Црном Гором.

За разлику од свих других – такође несумњиво заслужних, јер да би се ова победа изборила било је неопходно да се сложи много коцкица и стекне много фактора – Црква и митрополит се сигурно неће јагмити за признање својих заслуга, нити их истицати. И то не само због скромности, него и зато што вероватно нису ради да на своја плећа преузимају бреме одговорности за оно што ће се у наредном периоду у Црној Гори дешавати. Но, хтели или не, од одговорности се неће моћи сасвим склонити – поготово ако ствари не крену у повољном правцу – и то им мора бити јасно.

Разуме се, далеко веће искушење и одговорност биће на непосредним изборним победницима, опозиционим странкама и лидерима, који у предстојећим данима треба да покажу да ли су достојни те победе и шансе која им се указала.

А што се тиче евентуалне „поуке за Србију”, она би у најкраћем могла да гласи: Да, ипак је могуће на изборима срушити ауторитарну власт. Али је и веома тешко. И да би се то успело, треба да се стекне много фактора, много труда, много сабирања, много памети и – на крају – много среће.

Бивши народни посланик и уредник НСПМ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa