Притајени тигар, ракија и мезе

Вашингтонски споразум и даље производи реакције. Ричард Гренел је у Београду поводом отварања канцеларије америчке Међународне развојне финансијске корпорације (ДФЦ), и тим поводом странка Драгана Ђиласа (која из потпуно непознатих разлога у свом имену има појмове „слобода и правда”) издала је саопштење у којем се каже да неће бити инвестиција, већ само кредита „да би се Албанци повезали с Европом”. Додаје се и како Србији то „није интерес”. Драган Ђилас је, за подсећање, особа која је на питање новинара како треба решити проблем Косова изјавила: „Тако што ћемо се помирити с Албанцима”. Какво је то помирење до кога се долази тако што би се Србија противила изградњи пруга и путева које повезују Београд и Ниш са Приштином и Драчом? И разуме ли Ђилас ишта о економским интересима Србије, ако не разуме значај ових саобраћајница за транспорт српске робе? И разуме ли колико би поменута инфраструктура олакшала живот Србима који живе на територији Косова или онима који живе ма где другде, а желе тамо да оду?

Ђиласово реаговање подсетило ме је на наслов филма „Притајени тигар, скривени змај”, јер примедбе на Вучићев потпис на Вашингтонски споразум суштински представљају списак скривеног популизма и притајеног шовинизма. Ту, наравно, мислим и на критике Бориса Тадића и Вука Јеремића. Тадић тврди да је „мини-шенген” имплицитно признање Косова, јер је Косово у тај пројекат примљено без звездице, оне фусноте за коју су се изборили Тадићеви преговарачи 2012. Притом заборавља да је споразум о коришћењу звездице постигнут са ЕУ, јер ту имамо реалност у којој неке земље чланице нису признале независност КиМ, али да звездица Америци, која је признала, не значи ама баш ништа. У тим условима, ако ствари посматрамо формалистички, велики Вучићев успех је што у Вашингтонском документу не стоји „Независна држава Косово”, већ „Косово (Приштина)”.

Међутим, сада није 2012, већ 2020. Много је воде протекло и тешка ситуација у којој је Тадић покушавао да реши проблем данас је многоструко тежа, а маневарски простор далеко је мањи. Пошто бивши председник Србије то одлично зна, тим је његова демагогија далеко малигнија од Ђиласове, који о проблему Косова не зна ништа више од онога што му сервира Млађан Ђорђевић.

У том контексту, најзначајнија Тадићева примедба била је то што је Вучић, по Тадићевом мњењу, на састанку с Доналдом Трампом „релативизовао питање признања и одложио га на неодређено време”, а то је, тврди бивши председник, јако лоше за Србију. Моја маленкост мисли обрнуто. Уколико је Тадић у праву, и уколико је Вучић заиста успео да релативизује и одложи питање признања, он је за Србију урадио далеко више него што читајући споразум може да се закључи, а што уопште није мало. Ако је питање признања на неодређено време скинуто с америчко-српске агенде, онда је Вашингтонски споразум најзначајнији спољнополитички успех Србије у последњих сто година. За Тадића питање: Шта је иначе задатак председника Србије, ако не да смањује притисак на Србију?

Вашингтонски споразум има неколико нивоа користи. Први, он односе Срба и Албанаца с митоманског и симболичног преводи на опипљив и рационалан мод у којем су животна питања радних места и животног стандарда испред оних „срчаних”, о којима се пева уз ракију и мезе у ситне сате. У том моду могуће је смањивање међунационалних тензија, пад вредности акција политичара популиста и могућност да Срби и Албанци разговарају и сарађују као људи и комшије, а не као представници зараћених племена. Други ниво представља оно што је посета Рика Гренела и Адама Болера Београду и Приштини потврдила: да је побољшање билатералних односа САД и Србије на листи приоритета администрације америчког председника, а да је то шанса коју Србија не сме да пропусти. За оне којима није јасно зашто, ево кратког одговора: зато што нас искуство учи да земља која има САД за савезника остварује своје националне и државне интересе, док земља која ову силу има за противника оплакује своју горку судбину, слави поразе и бира демагоге који економско пропадање правдају глобалистичком неправдом коју ће Србија једног дана, не зна се кад и како, победити. Парадокс је у томе што је данас у Србији на челу рационалне и практичне политичке струје Вучић, некадашњи радикал, а на демагошком фронту доминирају некадашњи реформски и проевропски политичари који су циничном игром судбине доживели регресију и сада таворе на слепом колосеку претворивши се у своју пародију. Па имамо сликовиту ситуацију у којој Вучић с Трампом и Хотијем у Вашингтону пише историју, док они после „успешног” бојкота дебатују о томе у колико ће колона наступити на следећим изборима. Дакле, Вучић се на најбољи могући начин бави решавањем проблема Србије, а они, на најгори могући, собом.

Марктетиншки стручњак

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa