Pritajeni tigar, rakija i meze

Vašingtonski sporazum i dalje proizvodi reakcije. Ričard Grenel je u Beogradu povodom otvaranja kancelarije američke Međunarodne razvojne finansijske korporacije (DFC), i tim povodom stranka Dragana Đilasa (koja iz potpuno nepoznatih razloga u svom imenu ima pojmove „sloboda i pravda”) izdala je saopštenje u kojem se kaže da neće biti investicija, već samo kredita „da bi se Albanci povezali s Evropom”. Dodaje se i kako Srbiji to „nije interes”. Dragan Đilas je, za podsećanje, osoba koja je na pitanje novinara kako treba rešiti problem Kosova izjavila: „Tako što ćemo se pomiriti s Albancima”. Kakvo je to pomirenje do koga se dolazi tako što bi se Srbija protivila izgradnji pruga i puteva koje povezuju Beograd i Niš sa Prištinom i Dračom? I razume li Đilas išta o ekonomskim interesima Srbije, ako ne razume značaj ovih saobraćajnica za transport srpske robe? I razume li koliko bi pomenuta infrastruktura olakšala život Srbima koji žive na teritoriji Kosova ili onima koji žive ma gde drugde, a žele tamo da odu?

Đilasovo reagovanje podsetilo me je na naslov filma „Pritajeni tigar, skriveni zmaj”, jer primedbe na Vučićev potpis na Vašingtonski sporazum suštinski predstavljaju spisak skrivenog populizma i pritajenog šovinizma. Tu, naravno, mislim i na kritike Borisa Tadića i Vuka Jeremića. Tadić tvrdi da je „mini-šengen” implicitno priznanje Kosova, jer je Kosovo u taj projekat primljeno bez zvezdice, one fusnote za koju su se izborili Tadićevi pregovarači 2012. Pritom zaboravlja da je sporazum o korišćenju zvezdice postignut sa EU, jer tu imamo realnost u kojoj neke zemlje članice nisu priznale nezavisnost KiM, ali da zvezdica Americi, koja je priznala, ne znači ama baš ništa. U tim uslovima, ako stvari posmatramo formalistički, veliki Vučićev uspeh je što u Vašingtonskom dokumentu ne stoji „Nezavisna država Kosovo”, već „Kosovo (Priština)”.

Međutim, sada nije 2012, već 2020. Mnogo je vode proteklo i teška situacija u kojoj je Tadić pokušavao da reši problem danas je mnogostruko teža, a manevarski prostor daleko je manji. Pošto bivši predsednik Srbije to odlično zna, tim je njegova demagogija daleko malignija od Đilasove, koji o problemu Kosova ne zna ništa više od onoga što mu servira Mlađan Đorđević.

U tom kontekstu, najznačajnija Tadićeva primedba bila je to što je Vučić, po Tadićevom mnjenju, na sastanku s Donaldom Trampom „relativizovao pitanje priznanja i odložio ga na neodređeno vreme”, a to je, tvrdi bivši predsednik, jako loše za Srbiju. Moja malenkost misli obrnuto. Ukoliko je Tadić u pravu, i ukoliko je Vučić zaista uspeo da relativizuje i odloži pitanje priznanja, on je za Srbiju uradio daleko više nego što čitajući sporazum može da se zaključi, a što uopšte nije malo. Ako je pitanje priznanja na neodređeno vreme skinuto s američko-srpske agende, onda je Vašingtonski sporazum najznačajniji spoljnopolitički uspeh Srbije u poslednjih sto godina. Za Tadića pitanje: Šta je inače zadatak predsednika Srbije, ako ne da smanjuje pritisak na Srbiju?

Vašingtonski sporazum ima nekoliko nivoa koristi. Prvi, on odnose Srba i Albanaca s mitomanskog i simboličnog prevodi na opipljiv i racionalan mod u kojem su životna pitanja radnih mesta i životnog standarda ispred onih „srčanih”, o kojima se peva uz rakiju i meze u sitne sate. U tom modu moguće je smanjivanje međunacionalnih tenzija, pad vrednosti akcija političara populista i mogućnost da Srbi i Albanci razgovaraju i sarađuju kao ljudi i komšije, a ne kao predstavnici zaraćenih plemena. Drugi nivo predstavlja ono što je poseta Rika Grenela i Adama Bolera Beogradu i Prištini potvrdila: da je poboljšanje bilateralnih odnosa SAD i Srbije na listi prioriteta administracije američkog predsednika, a da je to šansa koju Srbija ne sme da propusti. Za one kojima nije jasno zašto, evo kratkog odgovora: zato što nas iskustvo uči da zemlja koja ima SAD za saveznika ostvaruje svoje nacionalne i državne interese, dok zemlja koja ovu silu ima za protivnika oplakuje svoju gorku sudbinu, slavi poraze i bira demagoge koji ekonomsko propadanje pravdaju globalističkom nepravdom koju će Srbija jednog dana, ne zna se kad i kako, pobediti. Paradoks je u tome što je danas u Srbiji na čelu racionalne i praktične političke struje Vučić, nekadašnji radikal, a na demagoškom frontu dominiraju nekadašnji reformski i proevropski političari koji su ciničnom igrom sudbine doživeli regresiju i sada tavore na slepom koloseku pretvorivši se u svoju parodiju. Pa imamo slikovitu situaciju u kojoj Vučić s Trampom i Hotijem u Vašingtonu piše istoriju, dok oni posle „uspešnog” bojkota debatuju o tome u koliko će kolona nastupiti na sledećim izborima. Dakle, Vučić se na najbolji mogući način bavi rešavanjem problema Srbije, a oni, na najgori mogući, sobom.

Marktetinški stručnjak

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista