Српски фудбал

Расправе о изградњи националног стадиона крећу се око тога да ли нам уопште треба нови и да ли нам треба баш такав. Мишљења сам, након изјаве председника Александра Вучића, да стадион „неће бити нимало јефтин” и да нам заиста није потребан у овом часу.

Прича о изградњи националног стадиона стара је скоро две деценије, још из времена Томислава Караџића, који је 2003. покренуо такву иницијативу, а сада је после толико година то питање поново постало актуелно. По најави, његова изградња само што није почела, дефинисана је локација и нама се предочавају неки пројекти и слике.

Говори се да би новоизграђени стадион требало да буде капацитета 60.000 гледалаца и да ће бити најбољи у Европи. Србији не треба најбољи у Европи, већ онакав који ће обухватити садржаје као нови стадиони у свету. На утакмицу дођете колима, имате паркинг, нумерисано место, наткривене трибине, пристојан тоалет и ресторан за послужење на полувремену. Посету утакмицама такође треба узети у обзир, јер уколико је она у просеку 2.000 до 15.000 гледалаца, како је код нас, онда чему толики капацитет новог стадиона. У ситуацији економске кризе, када држава даје помоћ привредницима да би опстали и наставили делатност, изградња стадиона делује јако чудно, неосновано и готово невероватно.

Што се тиче српског фудбала увек су актуелна питања: ко ту руководи, ко тренира и ко игра.  О руководиоцима нећу говорити, јер то може бити свако, али правих и успешних је мало у српском фудбалу. Клубове, нарочито водеће, тренирају почетници који искуство стичу у нашим највећим клубовима. Утакмице које ових дана играмо у иностранству, а вероватно и многе друге које ћемо одиграти, показују да тренери лутају или не знају како да усмере игру свог тима, што за исход има скроман резултат. Свака част појединцима на играчкој каријери, али тренерски посао је нешто комплекснији, јер ту треба решити многа питања и савладати бројне проблеме на путу стварања победничког тима.

Новине стално пишу како наши клубови доводе играче из иностранства а у земљи имамо такве и боље, али они нису на пијаци. Клубови имају омладинске школе у којима се припремају и селектују будући играчи за први тим и, морам признати,  то се доста добро ради. Нажалост, пролазност младих  фудбалера ка првом тиму је мала, јер тренери немају времена да раде на њиховој афирмацији и путу ка врсном фудбалеру. Због лоших финансијских прилика, клубови их продају за мали износ и они одлазе другде да стварају каријеру, а многи и не успеју у свом науму.

Са младим фудбалерима је обрнута ситуација и доста њих се после неколико година проведених у иностраним клубовима враћа у земљу. Најчудније је да тада клубови поносно износе да су играчки ојачали доласком фудбалера који је стасао у њиховој омладинској школи. Појава младог и талентованог фудбалера права је радост за управу клуба, јер његовом продајом покриће се донекле велики финансијски дефицит. Код нас ће играти фудбалери из Африке, Јужне Америке и Аустралије, јер и они су добри за нашу лигу. Зато не треба да чуди што се код нас игра слаб фудбал.

Драган Паскаш,
Београд