И после Тита – о Титу

Много би било ако бисмо почели да набрајамо све око чега се Срби гложе и деле, а једна ос таквих тема , а сигуран сам да ће то потрајати још дуго, дуго, јесте улога Јосипа Броза Тита, његов допринос Србији и евентуалне штете које нам је нанео.

Тако господин Данило Вујичић („Политика”, 17. август) набраја Титова „добра дела” без иједне задршке или сумње у све што је Тито радио. Тачно је да су изграђене те пруге, које Вујичић помиње, радне акције, бесплатно школовање, покрет несврстаних... Он још каже да је Титов велики успех организовање народноослободилачких одбора и лет „врховног команданта” са Виса у Румунију.

Неспорно, све државе после рата су се развијале, нека више, нека мање, па и Југославија. Тачно је и то да је Југославија од аграрне, сељаче државе постигла велики преображај у многим областима. Но, нигде Вујичић не помиње ништа, као ни други који га величају, о томе шта је било лоше у Брозовој владавини. Почнимо редом. Ваљда није спорно да су четници (са Дражом на челу) били једина регуларна војска, а партизани побуњеници, који су, на челу са Титом, изазвали грађански рат. Где? У Србији! Зашто је Броз дошао у Србију да „диже устанак”? Знао је какви су Срби и да то не може остварити са својим Хрватима и Словенцима.

Много је важније оно шта су победници (партизани) починили по завршетку рата. Одмах, по уласку у Београд, ликвидирано је неколико хиљада највиђенијих Срба: универзитетских професора, индустријалаца, интелигенције. Хтели су у старту да се ослободе „народних непријатеља”, а своју идеологију уздигну на ниво религије, једине у коју се може и мора веровати... Те масовне ликвидације наставили су и наредних година, на најсуровији начин, без суђења и доказивања кривице. Језиво је оно што су починиле Удба и Озна! А онда смо зликовцима који су то радили „у име народа”, певали песме и проглашавали их народним херојима. Реч је о неколико десетина хиљада убијених, а енглески извори оперишу са бројем од преко сто хиљада. Србија је прекривена масовним гробницама, а 205 их још није ни обележено. И то се зове „народна власт”?

Да ли је све то, што је добро урадио Тито с његовима, вредно свега тога што се дешавало по њиховом одласку? Као да су намерно радили по систему – после нас потоп. Сувишно је и говорити како су „дошли на власт”, захваљујући „ћоравим” гласачким кутијама, преварама, присили и страху. Па откуп, где се отимало од „кулака” а онда организовало ношење жита (на леђима) братској Албанији и слично.  Сувишно је говорити о Голом отоку, Сремском фронту, Јасеновцу, послератној забрани повратка Срба на Косово и Метохију…

Они који су се и те како борили на страни окупатора, највише су ућарили, било је забрањено и говорити о њиховој издаји и злоделима; они који су се борили за такозвану правду и једнакост, а против буржуја и кулака, постали су много већи буржуји, отели су овима виле и куће на Дедињу и уселили се у њих као да су њихове. Треба ли спомињати какве су привилегије уживали победници? Буквално – живели су као краљеви у изобиљу.

Е, сад, хајде процените да ли је већа корист од онога што су добро урадили или штета од онога што су лоше урадили. А сложићете се: ништа се није могло урадити без Титовог знања.

И, на крају, да видимо шта је остало од тих „великих” Брозових дела, којима се „свет дивио” а и данас су неки занесени њима иако их нема ни у траговима. Југославије, коју су наследили, као што видите, одавно нема, распала се у крви; несврстаних, захваљујући којима је, шепурећи се, Тито обишао свет, такође нема; у име „радничке класе” уништено је и нестало српско село, па су у коров зарасла и њиве и фабрике; братство и јединство претворило се у братство и убиство, а још  једна велика лаж и утопија је било социјалистичко самоуправљање, којим смо се „поносили” пред целим светом, а данас многи и не знају шта је то; Уставом из 1974. Србија је поцепана на три дела, чиме се отворио пут сеператизму што је довело до сецесије Космета; својевремено нисмо смели ни поменути своје претке са Цера, Колубаре, Куманова, Кајмакчалана... Знате ли, господо, да ми и дан-данас, 40 година после Титове смрти, враћамо његове кредите, захваљујући којима смо „добро живели”?

Закључак: све што су чинили било је лажно и наметнуто, зато је тако и пропало, а да су то биле стварне вредности трајале би оне и данас. Како дошло, тако и отишло, што би народ рекао. Све је отишло са онима који су га стварали. Њима је добро послужило, а ми –где смо ми данас? И зашто смо ту?

Љубомир Шуљагић,
књижевник