Војевање у Великом рату

У „Поменику погинулих и умрлих житеља села Дреновца и Шеварица у Мачви у ратовима за ослобођење и уједињење” из 1928. године, који је приредио тадашњи парох дреновачки Јаков Јосифа Чупић, у рубрици „У Светском рату од 1914. до 1918. године погинули, умрли и нестали” наведено је: „Лука Ђорђевић, стар 65 год. Убијен месеца августа 1914, из Дреновца”.

И данас се још увек помиње прича о погибији Луке Ђорђевића, коју је преносио очевидац, Лукин савременик, Ђурађ Петровић (потиче из дреновачке фамилије познатије по надимку „Вендић“). Он је ову ратну трагедију кришом посматрао скривајући се у густој шуми, заклоњен иза стабла великог дрвета. Наведени немио догађај испричао је и Светозару Р. Гератовићу, званом Геза (1924–2004), а на основу тога настала је и ова беседа.

Наиме, припадници аустроугарске војске кренули су да пређу реку Саву преко дреновачког потеза званог Забран у коме се налазила колиба окружена шумом. Ту је, са супругом Петром, живео и радио старац Лука, космат човек, изузетно крупан, са израженим дугим брковима.

Тог кобног дана баба Петра је радила у башти, док је деда Лука секао дрва. Пошто је Ђорђевића колиба била надомак реке, баба Петра је прва угледала непријатељску солдатеску која се, напуштајући село Дреновац, кретала у правцу Саве. Баба Петра је позвала деда-Луку, говорећи му:

– Ево их, Луко, иду „перјанице”! Сатрли су наш Дреновац!

Деда Лука је имао у колиби пушку и рекао је баби:

– Дедер, дотури ми моју „кремењачу”!

Пошто му је Петра додала пушку, Лука је стао насред сокака и без заклона, у стојећем ставу, „ухватио на шину” (нанишанио) и опалио на предводника аустроугарских „перјаница” који је јахао на белом коњу. Пуцањ је био толико прецизан да се непријатељ одмах, мртав, стропоштао с коња.

Испоставило се да је јахач на белом коњу био заповедник аустроугарске војске и официр високог чина.

Подстакнути овим призором, разбеснели и разуларени непријатељски војници су сабљама исекли на комаде старца Луку и његову супругу Петру, тако да њихова фамилија није могла да их по свим обичајима достојно сахрани.

То се десило на малом узвишењу, недалеко од Ђорђевића колибе, која и данас постоји, као и брдашце што нас подсећа и опомиње на ратне страхоте у којима су страдали недужни цивили.

Зоран С. Радовановић,
дреновачки учитељ