Куда иде клупски фудбал у Србији

Ових дана чују се хвалоспеви о нашим фудбалским клубовима, о наводно добрим играма, али то је без значаја, пошто су и „Партизан” и „Војводина” и раније ТСЦ, остали без даљих могућности за квалификацију у Лигу Европе. Ипак, да се осврнемо на утакмицу Шарлроа–Партизан. Према коментарима у вашем листу (И. Цветковић), слажем се да су оба клуба према приказаној игри била приближно равноправна, без обзира на то што су спортски стручњаци и спортски коментатори величали белгијски тим, као квалитетнији, са познатијим именима и знатно већом укупном вредношћу у односу на београдског ривала. С таквим констатацијама у потпуности се слажем.

Шта је проблем у српском корпоративном оцењивању квалитета српских фудбалера? У свету се будући добри фудбалери стварају кроз различите нивое фудбалских школа, са компетентним фудбалским тренерима. У Србији, фудбалске школе су све лошије или, блаже речено, све мање стварају потенцијално добре фудбалере… Тако фудбалске звезде у Србији „стварају” спортски репортери, који годинама пропагирају такозване невиђене фудбалске таленте, а ништа мање и спортски извештачи писаних медија, кроз коментаре и необјективно, без покрића, оцењивање фубалера. И једни и други то раде тенденциозно, чувајући своју позицију и могућност да је побољшају.

Кад је реч о „Партизану”, сетимо се само неких трансфера – Марковића, Шапоњића, Влаховића, Миленковића, Митровића, Павловића и будућих Стевановића, Стојковића... који су до сада без неке значајне каријере. Очигледно да садашњој управи „Партизана” нису примарни резултати у првенству Србије, јер ма како играли и ма ко играо биће скоро сигурни други, трећи, четврти и тиме обезбедити квалификације за Лигу Европе, већ су заинтересовани за продају играча и приход од неколико милиона евра који ће им обезбедити неосновано високе плате и премије, како фудбалерима, тако и члановима управе.

Такође смо сведоци честих промена тренерског кадра „Партизана” и неуспеха на било ком пољу, али нико се из тог клуба не осврће на квалитет садашњих фудбалера „црно-белих”. То су углавном „ислужени” фудбалери на заласку каријере, уз подршку припадника неке средње просечне генерације, са младим неафирмисаним и неискусним фудбалерима.

Вратимо се на недавну утакмицу „Партизана” за квалификацију у Лигу Европе. Како наводи новинар „Политике”, други гол је примљен „сплетом несрећних околности”. Да ли је баш тако? Сваки тренер, голман и остали фудбалери требало би да знају да са оне позиције код постизања другог гола „Шарлроа”, логично било да ће „дешњак” упутити лопту у голманову десну страну, а никако у леву. То очигледно нису знали ни тренер Станојевић, ни голман Стојковић, а ни ониски фудбалери који су били у тзв. живом зиду, висински поређани као „апотекарске флашице”, али у супротном правцу, од правца стативе према средини гола, а не обрнуто.

Нажалост, од „успеха” наших клубова, не одваја се ни репрезентација Србије, која има велике проблеме кад је реч о играчком кадру и тактичком смислу, али ипак морамо гледати са оптимизмом и пожелети нашој репрезентацији успех у наредним веома битним утакмицама.

Др Предраг Петровић,
Београд