Кад народ ћути

Неко чудно, злокобно ћутање народа, као непознатом болешћу, обавија ове час летње, час скоро зимске дане. Има на телевизији фудбала, одбојке, доброг тениса који нас је убацио међу светске силе; има и других игара, као што су ,,Звезде Гранда", али се српски народ неуобичајено ућутао. Ишчекује. Не оглашава се ни поводом Космета. Уз то су и народни представници у Скупштини ћутали цело лето, а онда се, тобоже, нагло огласили 12. септембра, да би убрзо заронили у "слатки дремеж", прекинувши брзопотезно заседање због преноса одбојкашке утакмице!

Да ли то сви од нечег беже, очекујући, а да то и не знају (част изузецима), да неки Хегелов Светски дух за све њих и за све нас вади вруће кестење из ватре? Не оглашавају се много ни страначке вође; нашу идеалну тишину и мир, које би у неким нормалним условима, с мало или мало више цинизма, поздравили, "ремете" својим изјавама о Космету само два водећа човека ове државе са својим саветницима.

Наравно да поздрављамо њихов очајнички напор да Србе пробуде из новог петовековног сна, надајући се да је тај зачуђујући мир само тренутна последица ненормалних климатских промена, а не и нечег дубљег у души народа. У први мах чинило се да ће пројекат и концесије око аутопута Хоргош-Пожега дрмати и Скупштину и Србију, али ништа! Народ је изгледа одлучио да ћути и да чека, остављајући први пут после промене власти двехиљадите актере политичке сцене да се, како се то обичава рећи, кувају на сопственој ватри!

А да ли се то, опет, нешто опасно кува и у души српског народа? Из литературе знамо да кад на крају представе остане само оно хамлетовско ћутање, на помолу је права колективна трагедија. Није нам намера да будемо пророк; само бисмо хтели да оне који су задужени за народ и његово здравље подсетимо на два лица тог народног ћутања. Било да је то ћутање последица разочарања и апатије, или је знак неког потмулог незадовољства – не пише нам се добро. Као што ћутљиво незадовољство може да буде опасније од оног гласног, исто тако и апатија може врло лако да прерасте у неконтролисани бес. А одатле до ... да не употребљавамо тешке, а нарочито излизане катастрофичне речи – сувише је мали корак за ову земљу.

Нисмо, ваљда, одједном сви постали егзистенцијалисти и уплашили се одговорности због слободе избора који нам је дат? Шалу на страну, али толико су сви овом народу "солили" памет (разни новинари, још више такозвани аналитичари, па политичари и њихови миљеници, они који су двехиљадите изгубили, али су од Брозових времена научили да их неко слуша док они говоре, дакле читава једна булумента која тако попуњава сопствену празнину) да је тај већ петрификовани народ одлучио да узме памет у сопствену главу. Зато сељачки мудро ћути; понекад климне главом и чека шта ће се догодити.

То не значи да се Србија још једном поделила на грађанску и сељачку. Она се само уморила од празних обећања и неће више да главе својих становника бодри трубама из Гуче, за које наш познати професор са Харварда Влада Петрић каже да привлаче светску булументу, не због наших труба, већ због примитивизма који не постоји нигде у Европи. У Америци – да, додајемо ми, подсећајући читаоце на Алтманов филм "Нешвил" и не слутећи да ништа није тако заразно као лош укус, јер смо овде добили свој "Нишвил".