Предлог за Мирослава Лајчака

Одиста је добро и то из више разлога што је баш Мирославу Лајчаку поверено да у име и за рачун Европске уније изнађе прихватљиво и одрживо решење у поремећеним односима између дипломатски еуфемистички дефинисаних ентитета Београда и Приштине.

Наравно, Лајчак нема моћ одлучивања, али има моћ предлагања и уверавања и питање је вештине, времена и околности колико ће да успе у стварању реалног расположења за чињење без присиле и приволе у посредовању између, условно схваћено, страна са супротстављеним интересима.

 Када бих као човек са богатим и разноврсним искуством у Бриселу, међународним организацијама и економским односима са иностранством, дозволио себи луксуз да самоиницијативно помогнем Лајчаку, изнео бих му свој поглед као добронамерни предлог који завређује пажњу и размишљање.

Верујем да Лајчак има вољу да креативно, без предубеђења и предрасуда, пронађе кључ за више врата, такорећи калауз, који, ће отворити пут ка успешном решењу.

То може постићи уколико проблему приступа принципијелно и конструктивно, али и на иновативан начин. Моја размишљања и увид који сам стекао у оно о чему се разговарало, преговарало и промовисано, довела су ме до става да је потребан иновативан приступ са више креативности и луцидности.

Суштина иновативног приступа подразумевала би да се у окриљу Европске уније формира специјално тело од експерата из земаља чланица ЕУ у којима такође постоје веће или мање ентитетске противуречности и контроверзне око институционалних и фактичких питања разрешавања супротних тежњи у сопственим земљама,  рецимо из Шпаније, Румуније, Словачке, Кипра... То тело би требало да воде француски и немачки експерти, с Лајчаком на челу, а циљ је да се дефинише модел одвајања и осамостаљивања одређених ентитета на принципијелним основама и по одређеним критеријумима и правилима.

Модел би могао да буде попут оног на основу којег је Британија мирно и споразумно изашла из ЕУ. Популарније речено, ти критеријуми и правила фигуративно би се могли схватити као законодавне одредбе за споразумни развод брака.

Тада се у ЕУ не би радило од случаја до случаја и на брзину, уз притиске и условљавања већ на основу одређене директиве којом би се регулисало када би било који ентитет (икс или ипсилон) могао да се одвоји од целине( Ц).

Тиме би се избегли или бар релативизовали искључиви и једнострани приступи. Уместо њих фокус би био на интересима и последицама које проистичу из њихове конвергенције, дивергенције или неке синтетичке компромисне линије.

На основу иновативног приступа предлажем господину Лајчаку да хитно  одреди модел ЕУ по коме би као посредник радио и г постепено радио еволутивно и кумулативно враћања поверења и решавања практичних (често егзистенцијалних питања ).

Приступ САД делом упућује на то, иако нигде експлицитно, јер поручује – уредите економски систем и односе, учините их ефикасним и функционалнијим, мање ће бити напетости, злурадости, злонамерности и свега другог што осујећује достојанствен живот у миру. Урадите нешто конкретно и ефикасно, то је порука која стиже са друге стране океана.

Мирољубива коегзистенција увек може да постоји и њу вреди развијати у свим околностима и у ситуацији заоштрених противречности. На том таласу Лајчак би са поменутим тимом експерата могао да прошири и оснажи свој делегирани ауторитет и на тај начин историјски допринесе афирмацији ЕУ као интеграционе групације спремне и способне да се суочава са изазовима и решава највеће и најделикатније контраверзе и противуречности на организован и системски начин. У сваком случају треба му помоћи да изађе из зачараног круга једностраности и лутања по лавиринтима.

Притом главни носиоци централне политике ЕУ треба да имају у виду да ће давањем шире и свестраније подршке Лајчаку за иновирани приступ допринети бољим перспективама саме уније.

Слободан Стојановић,
некадашњи директор Коморе Југославије у Бриселу