Чегарска суочавања

Ниш – Група нишких културних посленика и историчара окупљена око „Нишког весника“, ревије за неговање традиција и очување баштине Ниша, нестрпљиво ишчекује формирање градске власти којој ће изнети своје предлоге и предочити значај обележавања 200-годишњице Чегарске битке, 1. јуна наредне године.

Историчар и ранији директор Народног музеја у Нишу Богомир Станковић, који је руководио организацијом обележавања 180-годишњице Чегарског боја, огласио се ставом да догађај на Чегру 1809. године заслужује посебну пажњу историчара који би морали да саопште целовиту истину о узроцима пропасти српске каменичке офанзиве (Каменица, село поред Чегра). Залажући се за одржавање симпозијума уз присуство еминентних историчара, Станковић указује да посебно треба објаснити улогу руског изасланика Константина Родофиникина. Историчари би посебно морали да расветле догађај у коме Родифиникин чита Карађорђу писмо главнокомандујућег руских снага у Влашкој кнеза Прозоровског који од устаника тражи да крену у офанзиву против турских снага обећавајући помоћ. Родофиникин је истог часа, када је завршио са читањем, писмо стрпао у недра, не пруживши прилику Карађорђу да се увери у његову садржину. Можда тај догађај не би будио интересовање да, према појединим историјским изворима, Родофиникин, пореклом Грк, није стајао на челу завере сковане још 1908. године, која је имала за циљ свргавање Карађорђа. Према тим изворима, 1809. је требало да буде година нове велике сеоба Срба у Русију. Садржина писма које је поседовао руски изасланик посебно је под сумњом од августа 1809. године, када је, молећи за помоћ, Карађорђе добио одговор Прозоровског следеће садржине: „Што кричит, мени пише г. дејствителни статски саветник Родофиникин да Турака тамо нема“.

Родофиникин је крајем августа 1809, са Петром Добрњцем и митрополитом Леонтијем, побегао из Србије после своје „двоструке игре“ – охрабривања устаника и обећања Турцима да руске трупе у одсудном часу неће прећи Дунав. Станковић посебно апострофира и тренутак када Добрњац на самрти признаје да је издао на Чегру. Историчари би посебно морали да расветле и улогу главнокомандујућег српских снага на Чегру Милоја Петровића, кума председника Правитељствујушчег совјета Младена Миловановића, кога су устаници 1810. године убили као издајника. Миловановићева је заслуга да је за команданта изабран онај који није био најбољи. Према казивању хроничара, Миловановић се надао богатом плену из Нишке тврђаве који би, бар његов највећи део, поделио са својим кумом. Петровић, осим што је оклевао са нападом на Ниш, забрањује српским устаницима да притекну у помоћ Стевану Синђелићу, док, како је већ познато из историје, Хајдук Вељко, па за њим и Петар Добрњац, после свађе војвода, а пре одсудне битке, напуштају положаје око Чегра. Стекавши премоћ, Турци су одбранили Нишку тврђаву за коју су и сами говорили, изгубе ли је, изгубили су и контролу над Србима.

Али, осим што догађаји у вези са битком на Чегру захтевају свеобухватни историјски приступ, и сам комплекс мора бити припремљен за предстојећу двестагодишњицу. У првом реду ту се мисли на изградњу Српске куће, као и на уређење туристичких стаза до значајних околних локалитета.

Иначе, први споменик на Чегру подигао је Милан Обреновић Ослободилац 1878. године. Обилазећи то историјско место, група немачких и енглеских туриста била је 1924. године импресионирана Ћеле-кулом, али још више изненађена неугледним спомеником на месту битке. Своје импресије су изнели нишком владици Доситеју, који је краљу Александру Карађорђевићу предложио подизање већег и лепшег споменика. Тако је и било, градња садашње куле завршена је 1927. године, а обимнији радови на кули и око ње изведени су поводом 150. и 180. годишњице Чегарске битке.