Животињски лешеви усред насеља

Већина српских кланица нерадо би гурманима положила рачун како њихов котлет или одрезак путује од пашњака до трпезе, али нема ни много оних које би се усудиле да ветеринарским инспекторима поднесу извештај шта су урадиле са костима и цревима преосталим после клања. Осим недавног открића животињске костурнице у Новом Београду покрај Саве и бројних сличних случајева, пре годину дана у Батајници је пронађено неколико тона животињских лешева. Они су избачени поред сеоског пута којим пролазе сви мештани, али само је један од њих, неколико недеља касније, коначно се уплашивши могуће заразе, позвао надлежне.

Неодговорним кланичарима никада нису ушли у траг али, и да јесу, могуће је да би се провукли некажњени, као што се често дешава са пријавама за непрописно одлагање отпада животињског порекла.

Једина кафилерија за уништавање таквог отпада у близини главног града не ради већ четири године. Чак и када би њени погони прорадили, она и преостале четири кафилерије у Србији, кажу у Секретаријату за заштиту животне средине, могу да прераде само десети део костију и изнутрица које кланице одбаце за годину дана производње.

– Србија годишње има око 280.000 тона животињског отпада, док кафилерије могу да збрину свега 28.000 тона. Приватне кланице односе кости на дивља сметлишта, животињске фарме бацају отпад у реку, па су Савом годинама плутале краве које у обреновачком пољопривредном комбинату „Драган Марковић” нису могли да хране. Било би добро да, мада је и то забрањено, месаре оставе кости у контејнеру, али их они одложе у картонску кутију иза радње, одакле их пси развлаче – каже Бранислав Божовић, секретар за заштиту животне средине.

Угоститеље и пијачне месаре општински инспектори не успевају да „притегну”. Пријаве судовима мало вреде јер починиоци готово никада нису ухваћени на делу и нема доказа против њих.

– Често проналазимо отпад животињског порекла у кантама недалеко од ресторана, али пријаве морамо да пишемо на НН лице јер немогуће је доказати ко је бацио кости у контејнер којем свако има приступ. Чак и кадазатекне прекршиоца, инспектор нема право да га легитимише ако он одбије да се представи– рекао је Ђорђе Беламарић, представник општине Врачар за односе са јавношћу.

Док је посебан контејнер све што се захтева од ресторана, кланице би морале да имају уговор са кафилеријом. Једина кафилерија у близини Београда, „Глутин”у Падинској Скели, замрла јејош 2005. године зато што, како је за „Политику” тада објаснио њен директор, кланице нису хтеле да плаћају за њихове услуге. Од тада њени радници чекају да им Влада Србије доставиновац неопходан како би опет почели да обављају свој посао.

– Мада то није наша надлежност, градска управа је пре четири године одвојила око 350.000 евра за опремање кафилерије у близини Београда. Нека Република да још толико и имаћемо довољно. Широм Србије неопходне су мреже прихватних станица, где се отпад предаје, чува и преноси до централне кафилерије, или да купимо преносне системе за спаљивање, који долазе тамо где је потребно – наглашава Бранислав Божовић.

В. Вукасовић
Д. Мучибабић