Безбедност животне средине

Назив животна средина за окружење (околину) увео је у научну терминологију раних тридесетих година прошлог века академик Синиша Станковић чије име носи Институт за биолошка истраживања Универзитета у Београду.

Животна средина обухвата биотичке и абиотичке природне ресурсе као што су жива бића, ваздух, вода и земљиште, а у ширем смислу и материјална добра, културно-историјско наслеђе, као и простор у коме човек живи.

Наука о животној средини назива се екологија. Уобичајило се, чак и у академској средини (!), да се заштита животне средине назива екологијом, а то је само ужа област ове научне дисциплине.

Заштита животне средине подразумева палијативне и техничко-технолошко мере да се квалитет животне средине држи у законом прописаним нормама. Ефикасност примењених мера проверава се мониторингом, односно одређивањем садржаја штетних, токсичних, канцерогених, мутагених и тератогених материја у свим сегментима животне средине.

Заштита се институционално организује у државним органима, а код нас је то Агенција за заштиту животне средине. Нашој јавности су доступни подаци о стању животне средине, а грађани су посебно заинтересовани за квалитет ваздуха, јер је по неким иностраним подацима Београд у више махова био најзагађенији град у свету.

Еколошки покрети упозоравају на високе нивое загађености ваздуха у Бору, Смедереву, Сурдулици и другим индустријским центрима. И онда се формира владина група да предложи решење. Као што је речено, мониторинг није сам себи сврха, а сама Агенција би требало да даје предлоге техничко-технолошких мера, које су пре свега превентивне као и хитних мера у акцендаталним условима.

Оно што није ново у свету јесте систем безбедности животне средине. Шта се под тим подразумева? Фамилијарни смо са појмом безбедност хране. Средствима Европске уније је изграђена референтна лабораторија за контролу наших прехрамбених производа који се извозе. Није ми познато да ли се контролишу производи из увоза!

Ако кренемо том линијом доћи ћемо до контроле производа на пијацама итд. То се исто односи и на обезбеђивање изворишта воде за пиће (погледати заштиту приобаља Саве где су изворишта за Београд !), као и спречавање илегалне производње ГМО и наркотика природног и вештачког порекла. Међутим, безбедност животне средине је много шири појам и одговорност за спровођење адекватних мера је на нивоу одговорности одбране територије државе.

Савремено ратовање са дистанце софистицираним оружјем високе убојне моћи, употреба забрањених касетних бомби и муниције са осиромашеним уранијумом, разарање индустријских објеката обележених на мапи хазарда, пандемије болести узрокованих чиниоцима непознатог порекла и непредвидљивог понашања, као и прекогранично загађивање животне средине, остављају последице које угрожавају економску моћ државе, а на првом месту опстанак живих бића. Нажалост, ми имамо то горко искуство са последицама по здравље и животну средину након НАТО агресије 1999. године.

У току је трећи талас пандемије ковида 19 против кога се као превентивне мере примењују санитарни кордони на државним границама, физичка дистанца, заштитне маске, хигијена руку и ограничавање броја присутних окупљених на истом месту. Требало би после ове акутне фазе усвојити стратегију предвиђања последица у ситуацијама угрожавања безбедности здравља становништва и одбрану од непознатог, у чију израду треба укључити референтне институције и експерте са периодично провераваном лиценцом.

Интеракцију загађивања животне средине и смањивање имунитета живих бића треба првенствено уврстити у стратегију безбедности животне средине преко усвојених превентивних мера за генерално спречавање оболевања становништва у нормалним, као и ванредним ситуацијама.

Будући да је заштита здравља приоритет, систем безбедности животне средине као трајно ангажовање а такође и систем упозоравања у опасним ситуацијама, требало би да буду у надлежности министарства здравља. У том случају нема потребе да се формирају ад хок кризни штабови.
Др Зорка Вукмировић,
пензионисани научни саветник Института за физику Универзитета у Београду