Улога Гордане Чомић у новом кабинету

Серија наизглед бизарних догађаја у вези с формирањем владе изненадила је и збунила овдашњу јавност, као и заинтересовани део међународне јавности. Почев од чекања последњег часа за предлагање мандатара, преко избора Ивице Дачића за председника Народне скупштине, до најаве орочења мандата владе и избора представнице ванпарламентарне опозиције за министарку, све је, ипак, само не бесмислен ред случајности.

Ад хок тумачења, којима свако према интересу и нахођењу тумачи новонасталу ситуацију, само доприносе збрци. Ако се, међутим, жели разумети овај необични низ, ваља га повезати са, у протеклих годину дана појачаним, притиском САД и ЕУ за решење косовског питања.

Све и да је хтео, председник државе и најјаче партије једва да је од 21. јуна имао неколико слободних дана да се посвети кадровским решењима за нову владу. Догађаји су се низали као на филмској траци. Прво је Гренел заказао састанак у Белој кући за 27. јун. Сусрет је одложен због подизања оптужнице против Тачија и интензивнијег укључивања Лајчака у преговарачки процес. Уследили су посета Москви, разговори с Меркеловом, одлазак у Вашингтон и потписивање Вашингтонског споразума, а затим наставак разговора у Паризу под покровитељством ЕУ. Хронологију осталих сусрета и збивања на маргинама ових најважнијих тешко је и упамтити.

Избор нове владе није био најважније питање, осим можда за оне који су директно или индиректно показали интересовање за министарску и побочне позиције. Управо већину њих је као хладан туш пресекла најава превремених избора пре него су ступили на функцију. Сада остаје само да се види да ли ће новонасталу ситуацију искористити да се наметну за потенцијално нови мандат.

Званично објашњење да је реч о мотивационом чину делује разложно, али је тешко отети се утиску да иза најаве ванредних избора стоји нешто много озбиљније. То, свакако, није брига за попуњавање посланичких клупа представницима опозиције, како су неки од њених егоцентричних представника желели да представе. По свему судећи, бојкот није много узрујао владајућу странку и њеног председника, а изгледа да им не би много сметало да без опозиције владају до судњег дана. Пре би се рекло да је председник овом најавом послао политичку поруку међународној заједници, домаћој јавности, па и опозицији, да ће се у наредних годину и по на политичкој сцени десити нешто важно што ће захтевати проверу поверења бирача.

Једина таква несвакидашња ствар могла би се тицати разговора у вези са статусом Косова и питања која траже изјашњавање читаве јавности.

Из тог угла постаје разумљиво постављање Ивице Дачића на место председника парламента, односно појава новог министра спољних послова. Без обзира на солидну сарадњу коју су председник државе и досадашњи министар имали у вези с овим питањем, јасно је да је Вучић централна фигура и из тог разлога жели да има потпуну контролу над тим процесом. Изненађења која би му Ивица Дачић потенцијално могао приредити у будућности искључена су постављењем на ту позицију Николе Селаковића, који важи за једног од председникових људи од највишег поверења. Истовремено, Дачић је постављен на позицију на којој, мада контролисан од скупштинске већине, има личну одговорност и јасну медијску видљивост у овом процесу.

Најзанимљивије је, ипак, постављење Гордане Чомић на место министарке за друштвени дијалог. Колико год се опозиција трудила да је представи као Вучићевог тројанског коња и жену која је у дослуху с властима, то за обавештене европске кругове није уверљиво. Заправо, чак и кад је о домаћој јавности реч, лакше би било доказати везе између вође садашње ванпарламентарне опозиције и председника државе, као и чврсте финансијске аранжмане које с њим повезане фирме имају с јавним предузећима, него било какву корумпираност Гордане Чомић. Она напросто представља опозициону струју која хоће да преузме одговорност и буде мост изнад јаза који се плански копа у друштву. У овом тренутку њено укључење у владу не прија ни свима у владајућој партији. Очигледно је, међутим, да се њеним избором одговорност за унутрашње сукобе пребацује на опозицију уколико не прихвати разговор чак ни с особом чији је опозициони ауторитет већи него што га сами имају.

Укратко, најављени превремени избори с представницом опозиције у влади и строго контролисаним коалиционим партнером на челу скупштине учиниће да ће протести опозиције, који се могу предвидети с извесношћу кретања јапанских возова, имати знатно слабију подршку јавности него што би је имали да се власт понаша аутистично и славодобитно. Истовремено, то ће ојачати власт у настојању да разреши косовски чвор.

Једино што се не зна, а неће се до краја ни знати, јесте да ли су ови маневри припрема за решење косовског питања по диктату ЕУ, односно проверу да ли јавност то одобрава, или су срачунати за тражење подршке јавности за супротстављање западним притисцима у том правцу.
 

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa