Како помоћи „Коларцу” - озбиљни менаџерски и програмски пропусти

Све је мање воље и љубави за оно што нам је дато да чувамо, а камоли за оно ново што би могло да се створи. Илија М. Коларац нам је подарио здање и салу која је и данас једина репрезентативна, највише акустична и намењена је класичној музици пре свега. Разговарамо о њеној будућности, уместо да смо саградили бар још једну која би јој парирала. А богами и растеретила од оркестара којима служи за редовне пробе, каже Ања Ђорђевић, композитор, која је студије композиције завршила у класама Властимира Трајковића и Зорана Ерића и припада генерацији којој ће бити потребни подршка и признање, публика и дворане.

Наша саговорница је Мокрањчеву награду добила за оперу „Нарцис и Ехо”. Често је радила у позоришним и филмским пројектима, а њено примарно поље је музички театар. Проблеми повезани са Коларчевом задужбином је не остављају равнодушном и поставља питање да ли је потребно да се боримо за свако дрво, споменик, зграду, салу, за улицу, парк, да се константно исцрпљујемо протестима покушавајући да зауставимо кич, неправду, девастацију културе у ширем смислу. Суморна атмосфера у којој живимо обесмишљава сваки труд.”

Ања Ђорђевић истиче да је пандемија тешко погодила многе институције културе широм света, па и наше, али уједно указује и на недостатке и пропусте за које није крива само корона:

‒ Вратила бих се на време пре објективне недаће. Као посматрач и чест посетилац Коларца рекла бих да постоје озбиљнији менаџерски и програмски пропусти. Ако изузмем циклусе „Великани музичке сцене”, а касније „Твој свет музике” које је 17 година успешно водила Мирјана Лазаревић, последњих година не видим јасно профилисан програм и политику куће. Може вам се учинити да је Коларац крцат догађајима, и мени се причинило и то пре свега зато што исти простор редовно деле два симфонијска оркестра, СО РТС и Београдска филхармонија. Дакле у времену пре пандемије редовно смо имали два симфонијска концерта, ако убројимо и различите гостујуће пројекте који уредно плате салу, мање више програм се попуни.

Наша саговорница настоји да финансијске и друге проблеме задужбине сагледа са више страна и додаје:

‒ Важно је рећи да Коларац има уговор са Министарством културе за текуће трошкове и издатке. Треба погледати сајт Коларца неколико година уназад. Најбржи начин да увидите колико празнина има. Узгред, сајт није добар, доста непрегледан, штурих информација. Неопходно је да се пусти мало свежег, новог зрака да би установе од највећег културног значаја имале будућност. Уз помоћ државе, заинтересованог дародавца, мецене, спортисте, уз нашу помоћ, колико год скромну, Коларац ће наставити свој живот и надам се добити и неки нови квалитет.

О будућим потезима, о томе шта и како предузети Ања Ђорђевић јасно износи свој став:

‒ Коначно, не верујем да је упитна будућност Коларчеве задужбине. Упитно је ко има знања, воље, страсти да ради на опоравку институција од националног значаја. Да буде посвећен, да не седи на више столица и расипа се, јер нико није супермен. Ја „само” компонујем, повремено наступам као солиста. Помисао да приде седим у разним телима који креирају и доносе важне одлуке у мени изазива имагинарни колапс, не желим ни да пробам, довољно се умарам и од оволико посла. И за крај чињеница је да смо ограничени мерама против вируса али зар не би било добро и изводљиво, у мањем обиму, да даровити ђаци и студенти, који немају велику извођачку праксу, одрже по један матине концерт дневно, без хонорара, а публика да донира цену улазнице према својим могућностима. Помоћ јесте скромна, али значај који овакав чин има за будућег музичара је огроман. То би био племенит потез, уосталом и најнормалнија брига за грађане и музичаре.