Хвала баба Милојки

Стефан Поповић је ново ТВ лице шоу програма „Луда ноћ” (РТС 1, субота, 21.00). Овај сјајан момак, понос српске заједице Аустралије, својим храбрим иступом побрао је симпатије свих оних којима је Србија у срцу. Почетком године његов перформанс у финалу Отвореног првенства Аустралије у тенису у Мелбурну, у коме су играли Новак Ђоковић и Доминик Тим, обишао је цео свет. На мечу се појавио у бициклистичком трикоу у бојама српске тробојке.

Наклоност је стекао и као један од водитеља „Беовизије”, у фебруару, на избору српске песме за Песму Евровизије а, ево, сада ћемо га гледати у улози водитеља „Луде ноћи”.

– Много тога лепог се десило почетком ове године. На Аустралиан опену је Новак Ђоковић освојио првенство и поставио нови рекорд освојивши осму титулу, један мој друг се верио, кум добио дете, а онда као шлаг на торту стигао је позив за „Беовизију”. Одмах сам рекао: Да! И... сада сам поново део Забавног програма РТС-а. За мене је то велика част, водим шоу програм са Драганом Косјерином, Кристином Раденковић и глумцем Сашом Јоксимовићем. Рад са целом екипом, од шминкернице до редитеља, причињава ми задовољство. Могу да кажем да сам имао срећу, а, ево, и зашто. Ања Роглић уредница „Луде ноћи”, и Оливера Ковачевић, главни и одговорни уредник Забавног програма, дозволиле су ми да будем свој. Волим да се шалим. Могу бити озбиљан, професионално радим и трудим се максимално, међутим увек имам ту жељу да уносим ведрину, да све буде опуштеније.

Додаје да у овим тешким временима када вирус корона хара планетом и односи многе животе, добро је да људи могу да се насмеју, забаве. Многи су приморани да седе код куће. У његовом родном граду Ђилонг, који је на шездесет минута од Мелбурна, уведене су тешке рестркиције. Када се после четири дана снимања „Беовизије” вратио у Аустралију, каже, све је буквално стало. Била су отказана венчања, велики и мали догађаји, концерти, није било спортских надметања, ишло се до те мере да су и одласци на сахране били ограничени до петоро људи.

– Да би изашао из земље морао сам да шаљем допис Министарству спољних послова Аустралије у коме гарантујем да се због посла нећу вратити минимум шест месеци у земљу, што мени није био проблем, јер сам добио понуду да водим „Луду ноћ”.

Стефан Поповић је новинар, ТВ и радијски водитељ, глумац. Као стенд-ап комичар учествовао је на међународном аустралијском фестивалу комедије... Такође спикер је фудбалског клуба у Аустралији – „Мелбурн Виктори”. Прича нам и како је научио да говори српски језик...

– Моја покојна баба Милојка ме је научила прве српске речи. Хвала мојој баби. Она ме је чувала. У Аустралији је дошла са Косова и Метохије када је моја мајка имала десет година. Била је жена са села. Понекад грешим у говору, али то ћу, сигуран сам, исправити. Радим на томе. Увек сам позитиван и желим да свима буде лепо, мислим, то ми је жеља. Није ми јасно када кажу да је ово посао. Новинарски позив не доживљавам као посао. Није поента да погодимо и будемо коректни већ да буде забавно, духовито. Са нестрпљем чекам реакцију гледалаца после првих емисија „Луде ноћи”.

Поново причамо о његовој породици. Сазнајемо да је његова мајка Џина радила у банци, сада помаже ћерки Милици, чува унучиће. Отац Драган је годинама радио у маркетингу…

– Моји родитељи су рекли: глума, водитељски позив, о-кеј. То је лепо, али мораш да имаш диплому. Волим да пишем и тако сам уписао новинарство и завршио га. Али, ето, радим као водитељ а не као новинар. Пет година сам радио као водитељ на аустралијском Каналу 9, био сам чак лото „момак”... Да – смеје се.

Стефан Поповић, Драганa Косјеринa, Кристинa Раденковић и Сашa Јоксимовић

– Карте за Аустралиан опен су скупе, а ја сам у то доба завршавао студије и нисам могао сам себи да приуштим гледање меча на терену. Сећам се, причао сам телефон испред стадиона када ми је пришао Срђан Ђоковић. Чуо је како говорим на српском. „Дечко, имаш ли ти карту? Не, кренуо сам управо да купим. Батали то, дођи овде”... и да ми карту. Причали смо свега два минута. Мислио сам да сам добио карту од 25 долара да могу да гледам меч на великом екрану, али када сам погледао била је то карта за централни стадион. Новака сам упознао када је дошао да гледа утакмицу „Мелбурн Виктор”. Неко га је питао из нашег клуба: Па, да ли бисте дали интервју, наш водитељ је пореклом из Србије? Пристао је и сишао на терен. Тридесет хиљада људи је гледало интервју. Био сам му захвалан. Те године је његова супруга Јелена пренела мој чланак „Десет разлога да кренете у авантуру у Србију” на свом твитер налогу. Овај текст је имао милион прегледа. И ове године сам био на централом стадиону и учествовао у великом Новаком победничком слављу. Наш добар пријатељ је власник ресторана у Мелбурну који АТП препоручује тенисерима као ресторан са добром и разноврсном храном. Он је добио од Нолетове екипе карте па их је мени дао. Зна да волим да навијам. Уз карте, имао сам и акредитацију. Ту сам Нолета поново видео и честитао му. Пратим његове успех и радујем се. Као да су моји.

Питамо га за мишљење да ли постоји могућност да се ипак одржи отворено првенство у тенису у Аустралији почетком јануара и поред новог таласа вируса:

– Мислио сам да ће се Олимпијске игре у Јапану одржати. Говорио сам: Ма, то је толико далеко, али када видим шта се дешава широм Аустралије, поготово у Викторији и Мелбурну могу само да се надам. Ако буде одржан Аустралиан опен, биће без публике као и Ју-Ес опен и Ролан Гарос. Ко зна, сада је новембар... можда ће се нешто променити до јануара. Знам само да ћу првенство први пут гледати на малом екрану, јер остајем у Србији. Ја сам овде до даљег. Дошао сам 26. августа. Жеља ми је да радим овде.

Чему се нада после „Луде ноћи”?

– Постоји изрека: Ако желите да насмејете Бога, реците му да имате планове... ”. Ни сада нисам ништа мога да планирам. Да ми је неко рекао крајем децембра и почетком јануара да ћу бити у Србији и водити „Беовизију“ и да ћу неколико месеци касније водити шоу програм „Луда ноћ“, ја му не би веровао. То је живот. Трудићу се да радим што боље могу да емисија буде успешна. И онда шта буде после тога – нека буде.

Сусрет са фудбалером Карлосом Валдерамом

Уз кошарку, воли и фудбал и прати га од малих ногу. У Русији је, на Светском првенству у фудбалу, срео славног колумбијског фудбалера Карлоса Валдерама... Питао га је да се фотографишу. Било му је чудно како га нико није препознао.

– Јесте, остарио је, али... Рекох: јел може једна слика? Ја сам из Србије.

– Србија, Бразил... навијаћу за Србију – рекао му је Валдерама.

То је било пре утакмице са Бразилом. И даље је препознатљив по својој плавој коси...

Сине, ти целог живота глумиш кошаркаша

Играо је и популарном филму Дарка Бајића – „Бићемо прваци света” и у другој сезони „Жигосани у рекету” а, ево, шта нам је о својим улогама испричао...

– Улогу Марвина је требао да игра чувени Хорас Грент, некадашњи крилни центар Булса. Знате га? Увек је носио оне класичне наочаре. Шта се десило, не знам. Мени су је понудили. Мало су кориговали сценарио. „Он је афроамериканац, али преправићемо сценарио“. То је било много лепо испуство. Рекао сам мом оцу, да сам је добио. „Тата, добио сам улогу у филму `Бићемо прваци света`“. Каква је улога? – занимало га је. „Глумим кошаркаша”. „Сине, ти целог живота глумиш кошаркаша”.

Стефан Поповић је висок два метра и два центиметара, теоретски –  створен је за кошарку, али ју је играо само из задовољства.

За улогу Ненада у „Жигосаним”, серији коју је Данило Бећковић снимамо и у Нишу, родном граду његовог оца, најјачи утисак му је био коментар друга.

– Рекао ми је: Баш си био убедљив као негативац. Поверовао сам да си такав, а знам да ниси... Драго ми је што сам глумио у „Жигосанима”, са тако младим и успешним глумцима. Сећам се, могао сам да одем и до родбине. До мојих Цветановића. То су очеви рођаци, живе у центру Ниша, поред музичке школе. Увек су ме прихватили, то је таква топлина да се најежим.