Академци свом Раши

На „Платоу Раше Попова” 17. октобра поздравили смо се са нашим Рашом. Дошли смо са кишобранима, а гле изненађења и он нас је сачекао са кишобраном.

Тог дана падала је киша. Величанствени плато са обојеним плочником и велики Раша сав од метала, „чврст као стена”. Скулптура је већ раније била откривена у име свега онога што је Раша био и колико  је вредео. Његови пријатељи из Академског позоришта „Бранко Крсмановић”, Синиша и Ера одрецитовали су Раши неколико песама, наш поздрав и нашу захвалност. Био је прави и међу првим „Крсманчевим” академцима и волео је тај први спрат у Балканској 4.

Било је на платоу комшија, случајних пролазника и једна телевизијска екипа. Браво за њих, а сви смо се питали где су колеге песници, где су представници града? Била су ту нека дечица из комшилука, а професорка руског језика Ана Зоговић и учитељ Моки разговарали су с њима о Раши, о његовим причама и песмама, о томе колико је он много волео децу и шта је све писао о деци и за децу. Имали смо ту част и да упознамо вајара Бориса Дехељана који нам је објаснио симболику споменика Раши Попову. И зашто баш кишобран – раширен, и зашто баш шешир и књига у руци. И где је то Раша закорачио? И зашто баш тај плато, а одговор је логичан: ту у непосредној близини Раша је становао, то је његов крај, његов део града. Лепо је што се овај град на тај начин одужио великом Раши. А на тај обојени плато могу долазити деца из свих школа и причати о прози и поезији нашег чувеног писца и песника, и говорити стихове и других песника: Ршумовића, Ерића, Антића, Десанкине, Мирине, Змајеве... То је позорница за сву децу овог града и земље Србије, за игру, песму, дружење.

Поносан је овај народ што је имао Рашу Попова.
Мирослав М. Маринковић, учитељ,
Београд