Добрилов Доротеј на сликама Мирјане Лехнер

Ариље – Како би могла да изгледа средњоевековна Србија из доба Милутина Немањића у електронском приказанију, посведочили су ових дана културни делатници Ариља изложбом посвећеном најчувенијем завичајном писцу Добрилу Ненадићу (1940‒2019). Поставка размештена кроз Галерију у средишту ове варошице садржи 24 рада сликарке Мирјане Лехнер Драгић, названа је „Доротеј”, и од заборава брани прастаре дане наше постојбине.

Чува их од пролазности приказима ликова и сусрета из романа „Доротеј” у разним техникама, штампаног у више од стотину хиљада примерака и праћеног славом да је 1978. године Ненадићево штиво било најчитанија књига у Народној библиотеци Србије.

Уредница галеријског програма Библиотеке у Ариљу која је приредила изложбу, Сања Софијанић, отворила је поставку обраћањем путем светске мреже, или како се то данас шест векова касније вели „онлајн” због здравствених неприлика на целој планети. И те слике стоје као белег давног доба кад је Милутин господарио моравском жупом са Кулом и Манастиром.

Библиотека ариљска, у саставу управо успостављене приредбе „Добрилови дани”, опремила је изложбу посебним словима, које нам сликају минула времена.

И радове једног надахнутог сликара какав је Мирјана Лехнер, својим животописом разметнута између две отаџбине, родне Србије и природног Израела.

„Миру Лехнер сам први пут видео једног дана на Рзаву док је упркос несносној припеци цртала некакав пањ којег је бујица избацила на обалу. Чини ми се да је то било јула 1965. Био је свакако јул. Биле су то оне године кад нико од нас ништа није имао, значи да нам је читав свет припадао. Најлепше ствари ионако су бесплатне, довољно је да имаш очи и нешто духа”, исписао је Добрило много година касније.

Па вели:

„Крајолик јој се заиста нудио и био живописан а пањ је био све друго, сем леп. Чворугав, са покиданим жилама и са кором која је попут крпа са њега висила. Да, био је то упечатљив призор, драма, сурова борба преживљавања и опстанка. Тако је почело наше пријатељство. Мене је Мирино сликарство свих ових година крепило и соколило. Већу похвалу не бих умео ни да изрекнем, а ни за себе не бих више тражио.”

А шта људи кажу?

„Кажу да када некога познајеш из младости заувек наставиш да га гледаш кроз призму невиних надања и очекивања од живота. Мада се један део критичара не би сложио, мени се чини да је дело продужени, видљиви ентитет творца. У разговорима са Мирјаном схватила сам количину њене жеље да испоштује замисао пријатеља и дубину сумње да ли то ради како треба. Разумевање за грешке и неминовност људских страдања никад не израста из осећања супериорности, већ управо из сумње да ли смо дорасли задатку”, срочила је за ову прилику Сања Софијанић.

Мирјана Лехнер завредела је да јој ововремени Ариљци и оноземаљски писац „Доротеја” благодаре за труд. Рођена је 1936. у Београду, у породици Алфреда и Мирјам, отац јој је био из Осјека, мајка из сарајевске јеврејске породице.