Поједностављене идеје

"Велики фајронт" Емилије Андрејевић је комад фрагментарне структуре који трагикомично приказује актуелни живот у Србији, дефинисан последицама дугогодишње ерозије друштвених и индивидуалних вредности, суморном опседнутошћу свакодневним, баналним ескапизмом масовних медија, безнадежном потрагом за љубављу итд. Упркос појединим драматуршким недостацима, у поставци ликова и начину структурирања радње, текст је занимљив због особених идеја, неусиљене духовитости и искрености са којом представља пет ликова који се међусобно такмиче да би освојили држављанство Европске уније.

Редитељ Кристијан Папке је крајње реалистичким, очигледним и једнодимензионалним решењима, у изгледу сцене и костима, избору светла и музике, као и поставци ликова, поједноставио идеје текста, одузео му нијансе у представљању друштвеног и културног контекста, а донекле и обезвредио хумор. Лик Бајрама (Жарко Лазић) је репрезентативан у смислу те грубе поједностављености: глумац је пренаглашеношћу гестова масакрирао евентуална суптилнија значења, која су се могла извести на сцени. Знатно боље је реализован лик Петре (Елизабета Ђоревска), због сведеног, а изражајног става који финије, стилизованије и тиме уверљивије представља њену инхерентну трагикомичност. Таквом ненаметљивом изразу у представи је требало више тежити. Дакле, да је сценска интерпретација текста "Велики фајронт" више померена ка стилизованости и апсурду, односно да се редитељ није скоро искључиво задржао у сфери илустративног, и за овај комад ограничавајућег реализма, поједини квалитети текста би више дошли до изражаја и учинили представу смисленијом и убедљивијом.

Редитељ Андреа Паћото је класичан комад италијанске комедије дел арте "Слуга двају господара" Карла Голдонија (1745) реконтекстуализовао у савремену Србију, уз обиље суровости и приличне модификације текста (промењена су и имена ликова, као и бројни мотиви). Представа је остварена мултимедијално: укључени су видео радови (Јан Клуг), затим музички трио који прати игру, као и низ узбудљивих визуелних решења, која комбинују игру светла и сенки. Ова сложена форма је импресивна per se, али у представи није функционална, зато што гута ликове и радњу, због своје доминантности. Представу још карактеришу кратке сцене које се врло брзо смењују, захваљујући клизној, мултипрактичној сценографији, савременог, стилизованог изгледа (Миа Давид Зарић). Узимајући у обзир бројност ликова и компликованост заплета, због ове брзине је радњу веома тешко пратити.

Слободан Љубичић спретно наступа у улози двоструког слуге Бобана (Голдонијев Труфалдино), обликујући га у делартеовском, физички наглашеном стилу, извештачених, комичних претераности. Остали ликови, иако су остварени театрално, што је ефектан избор за ову врсту представе, нису довољно уверљиви, прецизни ни енергични у тој театралности, па зато обесмишљавају концепт. Ова представа не носи ни универзалнија, филозофска значења, која се могу извући из текста, као што је то приметио Јан Кот, анализирајући Стрелерове интерпретације ове Голдонијеве комедије. У том погледу, Голдонијев Труфалдино има свест Шекспирових луда, које су независне, циничне и специфично супериорне у односу на своје господаре, јер знају да је друштво велика гротеска и будалаштина, коју оне својом игром тотално ниподаштавају. Но, ништа од тих теза у овој представи нисмо видели.