Pojednostavljene ideje

"Veliki fajront" Emilije Andrejević je komad fragmentarne strukture koji tragikomično prikazuje aktuelni život u Srbiji, definisan posledicama dugogodišnje erozije društvenih i individualnih vrednosti, sumornom opsednutošću svakodnevnim, banalnim eskapizmom masovnih medija, beznadežnom potragom za ljubavlju itd. Uprkos pojedinim dramaturškim nedostacima, u postavci likova i načinu strukturiranja radnje, tekst je zanimljiv zbog osobenih ideja, neusiljene duhovitosti i iskrenosti sa kojom predstavlja pet likova koji se međusobno takmiče da bi osvojili državljanstvo Evropske unije.

Reditelj Kristijan Papke je krajnje realističkim, očiglednim i jednodimenzionalnim rešenjima, u izgledu scene i kostima, izboru svetla i muzike, kao i postavci likova, pojednostavio ideje teksta, oduzeo mu nijanse u predstavljanju društvenog i kulturnog konteksta, a donekle i obezvredio humor. Lik Bajrama (Žarko Lazić) je reprezentativan u smislu te grube pojednostavljenosti: glumac je prenaglašenošću gestova masakrirao eventualna suptilnija značenja, koja su se mogla izvesti na sceni. Znatno bolje je realizovan lik Petre (Elizabeta Đorevska), zbog svedenog, a izražajnog stava koji finije, stilizovanije i time uverljivije predstavlja njenu inherentnu tragikomičnost. Takvom nenametljivom izrazu u predstavi je trebalo više težiti. Dakle, da je scenska interpretacija teksta "Veliki fajront" više pomerena ka stilizovanosti i apsurdu, odnosno da se reditelj nije skoro isključivo zadržao u sferi ilustrativnog, i za ovaj komad ograničavajućeg realizma, pojedini kvaliteti teksta bi više došli do izražaja i učinili predstavu smislenijom i ubedljivijom.

Reditelj Andrea Paćoto je klasičan komad italijanske komedije del arte "Sluga dvaju gospodara" Karla Goldonija (1745) rekontekstualizovao u savremenu Srbiju, uz obilje surovosti i prilične modifikacije teksta (promenjena su i imena likova, kao i brojni motivi). Predstava je ostvarena multimedijalno: uključeni su video radovi (Jan Klug), zatim muzički trio koji prati igru, kao i niz uzbudljivih vizuelnih rešenja, koja kombinuju igru svetla i senki. Ova složena forma je impresivna per se, ali u predstavi nije funkcionalna, zato što guta likove i radnju, zbog svoje dominantnosti. Predstavu još karakterišu kratke scene koje se vrlo brzo smenjuju, zahvaljujući kliznoj, multipraktičnoj scenografiji, savremenog, stilizovanog izgleda (Mia David Zarić). Uzimajući u obzir brojnost likova i komplikovanost zapleta, zbog ove brzine je radnju veoma teško pratiti.

Slobodan Ljubičić spretno nastupa u ulozi dvostrukog sluge Bobana (Goldonijev Trufaldino), oblikujući ga u delarteovskom, fizički naglašenom stilu, izveštačenih, komičnih preteranosti. Ostali likovi, iako su ostvareni teatralno, što je efektan izbor za ovu vrstu predstave, nisu dovoljno uverljivi, precizni ni energični u toj teatralnosti, pa zato obesmišljavaju koncept. Ova predstava ne nosi ni univerzalnija, filozofska značenja, koja se mogu izvući iz teksta, kao što je to primetio Jan Kot, analizirajući Strelerove interpretacije ove Goldonijeve komedije. U tom pogledu, Goldonijev Trufaldino ima svest Šekspirovih luda, koje su nezavisne, cinične i specifično superiorne u odnosu na svoje gospodare, jer znaju da je društvo velika groteska i budalaština, koju one svojom igrom totalno nipodaštavaju. No, ništa od tih teza u ovoj predstavi nismo videli.