И гроб и роб, ни гроб ни роб

У свом новом роману „И гроб и роб” Вук Драшковић демистификује и осветљава из свих углова погубни српски мит о пучу 27. марта 1941. године као патриотском и јуначком подвигу. Овај догађај је и даље неупитан за хроничаре и историографе, јер, без обзира на све њихове разлике у разматрању и схватању узрока и последица, сагласни су да је преврат био позитиван чин који је спасао Југославију срамоте и сврстао је на страну антифашистичке и победничке коалиције у Другом светском рату.

Вук Драшковић, међутим, заступа сасвим супротно становиште, које сугерише и наслов његовог романа – да је удар који су извели високи официри Краљевске војске био чин који је донео обоје – и стотине хиљада гробова и милионе робова.

Када је реч о моралној дилеми, да ли је за тадашњу државу било боље да остане у Тројном пакту којем је приступила 25. марта 1941, и да тако на њеном образу остане жиг срамоте, Драшковић открива да је Краљевина Југославија само на папиру, а не у стварности приступила пакту и да су јој Немачка, Италија и Јапан гарантовали војну неутралност.

Аутор кроз радњу свог дела и дијалоге јунака сугерише да су последице непромишљеног догађаја 27. марта биле ужасне јер је отворио пут за напад Немачке и њених сателита на Југославију, брз слом Краљевске војске, окупацију и комадање државне територије, геноцид, концентрационe логорe, зверскa и ритуалнa убистава, посебно над Србима у НДХ, прогоне становништва и мржњу и неповерење који су били плодно тле за нове ратове пола века касније.

Драшковић, међутим, осим армијске врхушке која је радила за интересе Велике Британије, указује и на ништа мању кривицу и одговорност српске националне интелигенције, оличене у делатности Српског културног клуба и делова Српске православне цркве.

Остварење „И гроб и роб” значајно је и због тога што има много аналогија, сличности и паралела са данашњим временом. 

С обзиром на то да смо поново на својеврсној прекретници, пред нама је избор – да ли ћемо допустити да нас неодговорни и злонамерни, под кринком патриотизма, национализма, одбране Косова, православља и русофилства, гурну у нове ратне сукобе са Албанцима и осталим суседима, а то би поново значило и рат са Европском унијом и НАТО-ом – или ћемо поступати паметно и национално одговорно, тако што ћемо чувати мир и безбедност у Србији и региону, кренути брзо и одлучно ка чланству у ЕУ и НАТО, односно заједници најдемократскијих и најуређенијих земаља света, не остављајући замрзнути конфликт на Косову будућим генерацијама, те примењујући Вашингтонски споразум из септембра ове године. 

Ако се определимо за овај други, а заправо, први и једини логичан избор, Србија ће имати сигурну садашњост и перспективну будућност. Савезништво са Америком, без обзира на то ко је на председничкој функцији у Белој кући, гарантује Србији најбржи пут у Европску унију, или што би Драшковић рекао: „Пут Србије у Брисел води преко Вашингтона”. 

На нама је да, следећи поуке из прошлости, садржане и у роману „И гроб и роб”, не дозволимо да одметнуте структуре служби безбедности, поједини црквени кругови и такозване патриотске организације, за рачун других држава, изазову ратне сукобе на Косову, БиХ, Северној Македонији, Црној Гори… Нема никакве сумње да би у том случају Србија постала нова европска Сирија. О погубности таквог сценарија излишно је трошити речи, јер смо кроз слична искуства прошли много пута и још се нисмо од њих опоравили.

Да до оваквог следа догађаја не би дошло, изузетно је важно да се САД врате на Балкан, јер историја нас учи да у овом делу света нема мира без Pax Americana. Драшковићево дело указује на погубне последице америчког изолационизма после Првог светског рата, повлачења из Европе и одбијања Конгреса да ратификује одлуке из Версаја. Такав амерички став омогућио је настанак и бујање тоталитарних режима – комунистичког у Русији, фашистичког у Италији и нацистичког у Немачкој.

Вашингтонски споразум враћа наду да ће САД као лидер слободног света спречити утицај у нашем региону неких нових тоталитарних режима који би да уз своју робу извозе и сукобе.

Сада највише тога од нас зависи, да не бисмо још једном историју проживели као фарсу, или како у Вуковом роману један разочарани комуниста каже представници поражене грађанске класе: „Много боље би било да ничег није било. Ни ваше трагедије, ни наше победе.”

*Књижевник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa