Гимназијске муке славних аутора

Никола Девура (шабачки и српски писац) у својој књизи „Интиме Петра Кочића”: „О Петру нису добро мислили ни неки његови школски другови у сарајевској гимназији. Тако, неки Лазар Кондић (касније професор математике исте гимназије, који је Иву Андрића ’оборио’ из свог предмета), ситна душа, прича у својим белешкама, које је објавио неколико година после Петрове смрти, да је Петар био хвалисавац и ’без урођене интелигенције, коју су неки његови другови имали у већој мери’. Вероватно је ту, овај Шајлок, мислио и на себе, на своју математику, а није имао памети ни толико да у свом питагорејском животу препозна два генија: Кочића и Андрића. Бадава му је судбина доделила две прилике у ту сврху кад до смрти није схватио њихово значење.”

Милка Зјачић Аврамовић (о писцу, преводиоцу и великом духу по коме је назван трг у Шапцу): „О Станиславу Винаверу се недопустиво мало зна. Остао је непрочитан као писац, неприхваћен и несхваћен као човек у средини која није имала тако енциклопедијски образованог интелектуалца, писца, песника, критичара о свим уметностима, приповедача и путописца, пародичара, полемичара, теоретичара језика, новинара и преводиоца са седам језика.”
Љиљана Павловић је у последњем Винаверовом интервјуу, објављеном у „Републици” 1955. године, запазила да је он највише нападан књижевник у Београду; да је то човек о коме се говори дијаметрално у јавности – апсолутно негиран, с једне стране, и апсолутно прихваћен, с друге стране; да је један од најоригиналнијих, најинтересантнијих и што је врло ретко – један од најдоследнијих литерарних стваралаца; о њему се толико говори и пише, а у ствари се тако мало зна; за једне је највећи познавалац српског језика (без обзира на то што му није био матерњи језик), а за друге су његове кованице неразумљиве и сувише екстравагантне.
Све то би се и данас могло написати о Винаверу. Као да је време стало у његовом случају, али стало је и у 18 књига и скоро 13.000 страница његових сабраних дела. Није било лако стићи до тога. Пут је трајао дуже од три године.

Винаверов живот је био обележен неправдама, још од детињства. У Шабачкој гимназији дошао је у сукоб са неким професором и био избачен из школе. Породица се сели у Београд, где у Првој мушкој гимназији почиње његова књижевна мисија када добија прву награду на конкурсу на тему читања. Један од чланова жирија био је и Јован Скерлић – од тог тренутка њихови животни путеви били су изукрштани на много начина!

Јован Рукавина,
Шабац