На крововима Београда све мање оџачара

Ако је тачно веровање да сусрет са оџачаром доноси срећу, можда није ни чудо што нам се све чешће дешавају баксузни периоди попут овог који нас је све задесио ове године. Јер димничара наоружаних „магичним” четкама на дугој сајли све је мање на крововима. У Комуналном предузећу „Димничар” АД које се димничарским услугама бави још од 1948. године запослено је свега 60 оџачара који контролишу, прегледају и чисте димњаке и вентилационе канале у 10 београдских општина. Успевају да воде рачуна о чак 100.000 објеката, а најчешће их уз незаобилазне штосере (димничарске четке) и мердевине можемо угледати како вредно чисте на крововима зграда на Палилули, Чукарици и у Земуну. Они раде у току целе године, али највише обавеза имају од средине септембра до новембра јер се Београђани углавном касно сете да би требало да се припреме за грејну сезону.

– Школа за димничаре не постоји, имамо центар за обуку будућих димничара у нашем предузећу. Некада су се димничари школовали у грађевинским средњим стручним школама, али је тај образовни профил угашен и вероватно неће никада, или бар не скоро, бити враћен у формално образовање у тој форми. Покушавали смо да димничаре вратимо у школске клупе, али Министарство просвете тј. Национални просветни савет тада није уважио наше мишљење, а променом закона о образовању одраслих дата је могућност да се такви образовни профили образују на одговарајући начин – објашњава Ирена Кулић, пи-ар „Димничара”. Она додаје да овом предузећу увек треба запослених и да су млади незапослени људи техничке струке, способни за рад на висини, заинтересовани за обуку и бенефицирани радни стаж код њих увек добродошли.

У Београду постоји још неколико мањих димничарских фирми које су покренули некадашњи радници овог предузећа, али са знатно мање запослених. Већина њих окренута је хотелијерској индустрији и бави се чишћењем масних кухињских вентилација и климатизације. „Димничар” се међутим стара баш о индивидуалним ложиштима и „лечи” зачађена плућа града.

А колико год ово занимање било гараво, непопуларно, за многе и тешко и ризично, неспоран је његов значај за град.

– Неисправни димњаци могу да изазову пожар, да озбиљно угрозе животе људи и њихову имовину. Они могу и да буду узрок тровања угљен-моноксидом и да на тај начин однесу људски живот – упозорава Кулићева.

Али, осим ако се не загледамо кроз прозор са неког вишег спрата на кровове околних зграда или ако и сами имамо димњак који нам прави проблеме, о оџацима мало ко од нас уопште и размишља. А требало би јер су индивидуална ложишта, уз саобраћај, означена као један од највећих загађивача ваздуха у Београду пошто се у њима користе чврста и најчешће нееколошка горива.

– Није важно осврнути се само на Београд, већ на целокупно становништво у Србији, и препознати једноставну једначину, а то је да уколико су димњаци чисти и одржавани – и загађење је свакако мање. Највише загађују неочишћени димњаци и неодговорни појединци који ће, рецимо, као енергент користити гуму, пластику и слично. Али тога је заиста мало, видљиво је и службе брзо реагују. Важно је, дакле, напоменути да не загађују димњаци, већ човек који их неодговорно користи – истиче наша саговорница и додаје да београдске оџачаре у раду најчешће успоравају неадекватни прилази димњацима.

Услуге предузећу „Димничар” Београђани плаћају посредством уплатнице „Инфостана”, а њихова цена непромењена је већ десет година.

– Она износи 1,38 динара по квадратном метру стамбеног простора, што за стан од 50 квадрата месечно износи око 70 динара, а на годишњем нивоу око 840 динара. Грађани у ствари плаћају контролу, преглед и чишћење димњака два пута у току године, а чишћењем димњака они заправо и штеде јер димничари подижу ниво енергетске ефикасности домаћинства и до десет одсто – напомиње Ирена Кулић.

Београдске димњаке први чистио Чех

Први београдски димничар био је, према подацима са сајта „Димничара”, Чех Ламберт Клузачек који је кровове нашег града почео да осваја 1863. године. Тек 1886. године он добија конкуренцију, а четку у руке узима и Београђанин Јован Ђорђевић. Убрзо се појављује цифра од десетак чувара градских оџака, а први помен димничарског еснафа налази се у документима из 1891. године.