Разиграна глина

Још од студентских дана живот Агнеш Боджаров врти се око грнчарског точка. Ипак, дуго није смела потпуно да се преда само тој љубави. Видела је колико други уметници ризикују због уметности. Један дан имају новца, други – ни „пребијен” динар. Зато је после завршене више ликовне школе нашла сигурније уточиште у новинарству, као графички уредник. Али, све преостало време посвећивала је изради предмета од керамике. И тако до пензије.Тек тада је себи дала одушка.

Удружена с мужем

Откако је дошла у додир са керамиком, Агнеш је сањала свој кутак и није се смирила док га себи није приуштила. Пошто у том тренутку није имала других могућности, земљане фигуре почела је да прави у свом стану на деветом спрату. Свако поподне, а често и до касно у ноћ, непресушно уметничко надахнуће, које је као вулканска лава куљало из ње, претварала је у непоновљиве облике од глине. Последња је гасила светло у згради.

– Срећом, мој муж је пристао на сав тај крш и лом. Чак се и уортачио са мном. Доносио је и месио глину, а после две-три године научио је и да ради на точку, тако да ме је одмењивао у физички најтежим фазама. И ћерка је стално била уз мене. Са интересовањем је проучавала шта радим, па кад је конкурисала на Факултету примењених уметности, на смеру за керамичаре, професори су јој рекли: „Ти си већ свршени керамичар!”– са задовољством истиче Агнеш.

(/slika2)У том прилично малом радном и животном простору није дуго остала са својом породицом. Када су се из Новог Сада преселили у Сремску Каменицу, имали су своју кућу, а она најзад и своје пространо место за рад, које она назива „прљава радионица”, мада у њој влада савршен креативни ред. Ту је до миле воље могла да експериментише и ствара.

– Највише сам уживала у великим посудама и фигурама које могу да се користе у свакодневном животу: лампама, свећњацима, чинијама, сервисима... Мислим да примењена уметност мора да има сврху, да улепшава дом. Глину углавном нисам комбиновала са другим материјалима. Желела сам да постанем препознатљива по облику и начину стављања декорације. Само сам за једну изложбу додала стакло, али после нисам знала шта ћу стим, није било применљиво. Наравно, има изузетака. На прослави 300-годишњице Основне школе у Сремској Каменици са великим задовољством сам, за ту прилику, урадила читаву серију звона, која су симбол школе, са средњовековним мотивима.

Има је свуда

(/slika3)Агнеш је своје радове много пута излагала. Као члан Удружења примењених уметника учествовала је готово на сваком тријеналу и салону, како код нас, тако и у Европи. Експонате су откупљивале галерије, а многи су се нашли и у Змајевом музеју као сувенири. Када би из Каменице кренула трагом својих рукотворина, вероватно би обишла свет. Оно што је остало код куће и не рачуна.

Где би јој крај биода живи у Аустралији! Тамо постоји око 300 различитих врста глине по боји и структури. Овако може да бира између теракоте из Кикинде и Аранђеловца. И поред тога, њена каменина и мајолика су врхунског дизајна и квалитета. Јер, сама обрада глине је, у суштини, устаљена. Агнеш сматра да у керамици није довољно само да познајете технологију.

– То је дуг процес и тек сте на пола пута док кроз праксу не стекнете и богато искуство. Теоретски, можете све добро да урадите, а да у току печења сав ваш труд – пукне. Никад нисте потпуно сигурни шта ће „испасти”. У томе и јесте изазов. Када отворите пећ и видите нови производ онако како сте га у својој машти створили, мислите да сте превазишли себе. То је најлепши осећај – истиче Агнеш.