Razigrana glina

Još od studentskih dana život Agneš Bodžarov vrti se oko grnčarskog točka. Ipak, dugo nije smela potpuno da se preda samo toj ljubavi. Videla je koliko drugi umetnici rizikuju zbog umetnosti. Jedan dan imaju novca, drugi – ni „prebijen” dinar. Zato je posle završene više likovne škole našla sigurnije utočište u novinarstvu, kao grafički urednik. Ali, sve preostalo vreme posvećivala je izradi predmeta od keramike. I tako do penzije.Tek tada je sebi dala oduška.

Udružena s mužem

Otkako je došla u dodir sa keramikom, Agneš je sanjala svoj kutak i nije se smirila dok ga sebi nije priuštila. Pošto u tom trenutku nije imala drugih mogućnosti, zemljane figure počela je da pravi u svom stanu na devetom spratu. Svako popodne, a često i do kasno u noć, nepresušno umetničko nadahnuće, koje je kao vulkanska lava kuljalo iz nje, pretvarala je u neponovljive oblike od gline. Poslednja je gasila svetlo u zgradi.

– Srećom, moj muž je pristao na sav taj krš i lom. Čak se i uortačio sa mnom. Donosio je i mesio glinu, a posle dve-tri godine naučio je i da radi na točku, tako da me je odmenjivao u fizički najtežim fazama. I ćerka je stalno bila uz mene. Sa interesovanjem je proučavala šta radim, pa kad je konkurisala na Fakultetu primenjenih umetnosti, na smeru za keramičare, profesori su joj rekli: „Ti si već svršeni keramičar!”– sa zadovoljstvom ističe Agneš.

(/slika2)U tom prilično malom radnom i životnom prostoru nije dugo ostala sa svojom porodicom. Kada su se iz Novog Sada preselili u Sremsku Kamenicu, imali su svoju kuću, a ona najzad i svoje prostrano mesto za rad, koje ona naziva „prljava radionica”, mada u njoj vlada savršen kreativni red. Tu je do mile volje mogla da eksperimentiše i stvara.

– Najviše sam uživala u velikim posudama i figurama koje mogu da se koriste u svakodnevnom životu: lampama, svećnjacima, činijama, servisima... Mislim da primenjena umetnost mora da ima svrhu, da ulepšava dom. Glinu uglavnom nisam kombinovala sa drugim materijalima. Želela sam da postanem prepoznatljiva po obliku i načinu stavljanja dekoracije. Samo sam za jednu izložbu dodala staklo, ali posle nisam znala šta ću stim, nije bilo primenljivo. Naravno, ima izuzetaka. Na proslavi 300-godišnjice Osnovne škole u Sremskoj Kamenici sa velikim zadovoljstvom sam, za tu priliku, uradila čitavu seriju zvona, koja su simbol škole, sa srednjovekovnim motivima.

Ima je svuda

(/slika3)Agneš je svoje radove mnogo puta izlagala. Kao član Udruženja primenjenih umetnika učestvovala je gotovo na svakom trijenalu i salonu, kako kod nas, tako i u Evropi. Eksponate su otkupljivale galerije, a mnogi su se našli i u Zmajevom muzeju kao suveniri. Kada bi iz Kamenice krenula tragom svojih rukotvorina, verovatno bi obišla svet. Ono što je ostalo kod kuće i ne računa.

Gde bi joj kraj bioda živi u Australiji! Tamo postoji oko 300 različitih vrsta gline po boji i strukturi. Ovako može da bira između terakote iz Kikinde i Aranđelovca. I pored toga, njena kamenina i majolika su vrhunskog dizajna i kvaliteta. Jer, sama obrada gline je, u suštini, ustaljena. Agneš smatra da u keramici nije dovoljno samo da poznajete tehnologiju.

– To je dug proces i tek ste na pola puta dok kroz praksu ne steknete i bogato iskustvo. Teoretski, možete sve dobro da uradite, a da u toku pečenja sav vaš trud – pukne. Nikad niste potpuno sigurni šta će „ispasti”. U tome i jeste izazov. Kada otvorite peć i vidite novi proizvod onako kako ste ga u svojoj mašti stvorili, mislite da ste prevazišli sebe. To je najlepši osećaj – ističe Agneš.