„Последња шанса” за још по једно, можда и флерт

„Последња шанса” ‒ било је заиста једино преостало уточиште за многе боеме, разнолике згубидане, поклонике ноћног живота, младе и оне старије, речју за све оне који би се тих седамдесетих и осамдесетих година прошлог века у касним, ноћним сатима затицали у центру града, а није им падало на памет да иду кућама. Била је то једна од малобројних кафана, али баш кафана, која је радила од јутра до сутра, у којој је чувени угоститељски израз фајронт изгубио смисао...

„Последња шанса” је у ствари права претеча данашњих такозваних афтер парти (у слободном преводу: ајмо на још по једно) клубова, оних чувених места на која се иде да би се колико-толико дозвало свести после напорне пијанке или, много чешће, да би се ставила тачка на још једну луду, бесану и бурну ноћ. Преко дана одмориште за ташмајданске шетаче, пензионере и маме са децом у колицима, „Последња шанса” је увече постајала централно место окупљања градске младежи ‒ ту се остајало до последње капи нарученог пића, до последњег динара у џепу или до даље неодрживе нетрпељивости са конобарима којима је преко главе било да услужују исувише „веселе” београдске младиће и девојке.

‒ „Шанса” је било топ место за све нас који нисмо баш много волели дискотеке, а није нам се свиђало ни да јуримо за последњим аутобусом. Била је то кафана у којој су се рађале нове љубави, а идеално лоцирана пружала је безброј могућности да се са изабраницом неометано одшета до неког скровитог дела Ташмајдана и да се, без много излагања сумњичавим погледима, врати и доврши пиће. Знам момке и девојке који су се након упознавања у „Шанси” и венчали. Ту смо се ми с Новог Београда сретали са друштвом са Коњарника, ту су се виђали млади из најудаљенијих крајева града ‒ прича Мирослав Станојевић, сада средовечни правник, осамдесетих година редовни посетилац „Шансе”, и примећује да данас нема таквих места или му се барем тако чини.

Деси му се да игром случаја уђе у вечерњим сатима у неку кафану и уочи да за столовима седи „истополно” друштво ‒ на једној страни су девојке, на другој мушкарци, сви забленути у своје мобилне телефоне. Према његовом сећању, оно је било време када се унапред знало да ће се читаво друштво у касним ноћним сатима окупити баш ту, у „Последњој шанси”, није ни било потребе за неким компликованим претходним договорима за сусрете који се данас уговарају на друштвеним мрежама.

‒ Долазила је скоро свако вече једна плавуша, очијукали смо, флертовали онако преко флаша и чаша, да бисмо се после неколико вечери упознали, онда седели заједно за столом, и на крају смо кренули да се забављамо. Шта је даље било, не бих баш о томе ‒ прича кроз осмех Мирослав, али додаје да није тајна да су неки бракови поникли баш у том скровитом мраку Ташмајданског парка.

Колико је била популарна говори и податак да су већ седамдесетих година у „Последњој шанси” снимане неке епизоде серијала „Грлом у јагоде”, у веома специфичној атмосфери, уз топлоту из „бубњаре” и свирку Ике, виолинисте, и Жике, хармоникаша.

А „кафанолог” Милош Лазић присећа се да се „Последња шанса” ипак нешто касније придружила веселом јату београдских ноћобдијских биртија.

‒ Сву ноћ је радио и „Алексиначки подрум” насред Славије, али то није била кафана већ подрум вина и ракије где је нешто из понуде могло да се сјури с ногу, на екс, да се власт не досети. Некада су ноћу госте дочекивали и стари „Вардар”, на углу Београдске и Његошеве, као и „Сложна браћа” у комшилуку, али како је један од већих акционара оне прве био краљ Александар, то јој је радно време уприличено угледу суверена, па су се и гости сложно преселили код браће, тристотинак метара ниже ‒ приповеда Лазић.

Но, стара добра „Шанса” више не станује овде, преселила се у неки други свет, свет кафанских „олупина” и култних ресторана из непознатих разлога осуђених на пропаст, свет за који су одавно већ визу извадили „Шуматовац”, „Босна”, „Липа”...

А случај култног састајалишта на ободу Ташмајданског парка однедавно је на суду. Све указује на то да власник овог простора, а то је у ствари град, не жели више да сарађује са вишедеценијским закупцем популарног ресторана. Покушали смо да од надлежних добијемо више информација о даљој судбини „Шансе”, али без успеха. На неколико наших питања стигао је штури одговор: ‒ Спортски центар „Ташмајдан” води судски спор против бившег закупца ресторана „Шанса”, предузећа „Адино”, које је још увек у пословном простору. До окончања судског спора нећемо коментарисати овај случај. Хвала на разумевању ‒ наводи се у и-мејлу директора сектора за економске и правне послове „Ташмајдана”.

Причало се да је „Последња шанса” сувише често била место интервенција полицијских патрола због ремећења јавног реда и мира, о чему потписник ових редова баш и не може да посведочи иако је био готово редован гост. Коначно, покоја грубља реч и повишен тон, чак и прекомерна употреба снаге песница, нису били ништа што се није могло очекивати од локала који ради до зоре.

Дуго је такав глас важио и за ресторан „Бели град”, смештен на међуспрату „командне” зграде ондашњег Зеленог венца, тамо где се сада продаје козметика. Изузетан географски положај ‒ последња и почетна станица већине линија градског превоза ‒ једноставно му је гарантовао успех и определио да му радно време буде 24 сата. Али, о томе другом приликом...

„Кафанолог” Миша Лазић

Аутору овог и следећих текстова о ноћном животу београдских кафана несебично и другарски је помогао колега из куће „Политика” Милош Миша Лазић, новинар у пензији и публициста, аутор небројених новинских наслова, али и књига о храни, пићу, људима, једноставно, о кафанама, мајстор писане речи који једнако добро познаје живот с обе стране шанка... Бољег саговорника и „саветника” готово да нисмо ни могли да нађемо и уопште није случајно што пријатељи и сви који га познају његовом имену често додају одредницу „кафанолог”, алудирајући на његово познавање градског угоститељства.

Славља у „Крсманцу”

Ноћним проводом дичиле су се и неке такорећи пристојније кафане као што су „Скадарлија”, „Ресава”, „Зона Замфирова”, па „Ковач” и „Калемегданска тераса”, „Мадера”, „Три шешира”, „Михајловац”... мада су двери склапале најкасније у два после поноћи, када прави ноћници тек хватају залет. А можда је најчуднији био случај клуба Академског друштва „Крсманац” у Балканској улици, спрат испод редакције „Студента”, где је наша будућа интелектуална елита сваке ноћи нешто славила, неког испраћала или нешто дочекивала. Али, за разлику од других, њихов уметнички програм је заиста био уметнички, па су одатле поникли многи славни прегаоци наше музичке сцене.