Ко загађује Топчидерску реку

Ових дана води се дуготрајна полемика око загађења Топчидерске реке – ко је загађује и ко је у обавези да обезбеди њено чишћење и да спречи даље загађење. Просто је невероватно да надлежни не могу или неће да реше проблем загађења. Да је то једини проблем загађења и третмана отпадних вода у Београду, ситуација у том погледу би била идеална.

У чланку који је „Политика” објавила 23. 11. 2020, аутор Б. Васиљевић наводи да су на терен изашли градски  водни инспектор и стручњаци из Агенције за заштиту животне средине и установили „да је у реци и рукавцу повећана концентрација амонијака и нитрата са знатно смањеном концентрацијом кисеоника”. Браво. Какво епохално откриће. Такви услови егзистирају деценијама, још од настанка рукавца. Али то није све, поменути су установили и да „бројни сплавови, постављени супротно важећим законима града, утичу на смањење протока воде у рукавцу”. То су они бројни сплавови, чамци, јахте, понтонски прилази који деценијама нису сметали кајакашима Црвене звезде и Партизана да доносе медаље са светских и европских првенстава, баш исто као и кајакашице, сестре Молдован, које су тренирале на остацима дунавских ритова у Борчи. Кајакаши обично тренирају на стајаћим водама, па је нелогично надати се да ће Топчидерска река са својим протоком пречишћавати, чак и део до Саве, а камоли цео рукавац.

Закључак наведеног инспектора и стручњака је да су криви појединци и предузећа која Топчидерску сматрају колектором и у њу изливају канализационе и друге отпадне воде.

Да видимо која се то предузећа могу сматрати кривцима: Фабрика мотора „Двадесет први мај”, „Рекорд”, „Југострој”, „Фригострој”, „Индустрија мотора Раковица”, „Ливница”, „Антикор”... Сва споменута предузећа сада немају никакве везе са загађењем, јер она не само да нису у погону, већ нажалост и фактички више не постоје. Појединци који загађују реку могу бити они што живе поред реке и бацају ту остатке од киселог купуса, или су можда криве отпадне воде из малобројних кафића и ресторана који се налазе поред Топчидерке. Једино предузеће које ради, а налази се уз Топчидерску реку јесте Завод за израду новчаница, док складиште НИС-а у Рудом пољу, колико је познато аутору, није у функцији.

Пошто надлежни не могу или неће да утврде ко загађује Топчидерску реку као једино решење остаје, ма како то звучало иронично, да се Топчидерка од ушћа каналише подводним цевоводом до Саве, како би се отпадне воде директно односиле према Дунаву, а Дунав у Црно море, јер кога то још у Србији брине. Под тим условима, не би било загађења, ваздух би био чистији, а кајакаши би имали боље услове и даље би освајали медаље на светским такмичењима.

Др Петровић Предраг,
научни саветник,
Београд