Психологија народа

Петар Џаџић у књизи избора из дела Јована Цвијића и Иве Андрића, насловљеној „О балканским психичким типовима”, у поговору пише: „Код нас се много говори о ’нашем менталитету’ и његовим посебностима. Међутим, нема студиознијих, научно заснованих или бар ауторатитивним ставовима подржаних расправа. Велике заблуде ’психологије народа’ као да зналце – не без разлога – чине уздржаним...” Преко Андрића сазнајемо како се одвијао утицај Турака, Аустријанаца на „нашу” психу и нарав. Али и како Турци (просвећени) проучавају сами себе.

Дуго нисам проналазио слична размишљања до појаве романа Орхана Кемала и Нобелом награђених дела Орхана Памука. Од потоњег сазнајем за Едмонда Демолинса (1852–1907), француског социолога и историчара, који је истраживао утицај географске средине на друштво, Памук у својој књизи „Џевдет бег и синови” наводи: „Према Демулену, енглеску супериорност треба тражити у томе што људи као јединке тамо имају већу слободу. Тога, ето, код нас нема. Код нас нема тако слободних, предузимљивих људи, који користе своју памет. Код нас је све робље, сви се одгајају за покоравање, за страховање и утапање у заједницу. Хоџине батине, глупе претње мајки и тетака – они то називају образовањем. Вера, страх, мрачне идеје, бубање напамет... На крају, не уче ништа друго осим покоравања. Нико не напредује личним залагањем, супротстављајући се заједници. Сви напредују покоравајући се, уласком под заштиту другога, робовањем. Нико не размишља за свој рачун. Страхује да размишља... Свако, брат брату, робује за свој рачун. Према Демулену, ови људи у земљама с централизованом управом... Слушаш ли ти мене? А ја не желим да мој син као они...”

Меша Селимовић је много касније (од Демулена) у „Сјећањима” писао: „Безбројне бабе, тетке, стрине, рођаке, нејасног сродства, дјеловале су непрестано, љубављу, њежношћу, ласкањем, добро усмјереним похвалама, прилагођеним причама, алузивним паролама, плачним уздасима, пријекором и пријетњом, ако је потребно. Увијек сам се дивио како та женска машинерија меље младе људе, уљушкивајући их у угодност и заиста дивну топлину породичне сигурности, плашећи их безбројним опасностима које их вребају изван породичних тврђава, остављајући сваку неприлагођену мисао усамљеном и изолованом, а прихватајући свако покајање с истинском радошћу... Формирали смо се као осјетљиви, самосвјесни, понекад и агресивни људи, у страсној потрази за смислом...”

Да поентирам са мишљењем Владимира Дедијера, из његове последње књиге издате за живота „Велики бунтовник Милован Ђилас”: „У есеју о Иви Андрићу пре петнаестак година анализирао сам гледишта великог писца о односу књижевности и историографије. То му је веома блиска тема, јер је он по професији из младости био историчар. Прихватам његово гледиште да је у процени човека и историјског процеса у коме живи, књижевност, добра књижевност, у великој предности над историчарима позитивистима, за које је историја само оно што се налази у сувим прашњавим документима, а књижевник иде дубље и даље, он мора да овлада психологијом и да улази у тајне душе својих јунака. Понекад мора да иде и корак даље, да покуша да му улази у гене у свим видовима, да се послужи и психопатологијом, и, коначно, да се труди да улази у царство оног непознатог, али тако битног за разумевање људи. Ту мора да се служи и методима психоанализе свих праваца, не би ли открио оно што је битно код човека, његову подсвест, било индивидуалну, било колективну...”

Штета што Демулен није био присутнији код нас. Орхане, велико хвала за сазнање!

Јован Рукавина,
Шабац