Заточеници онлајн живота

У предвечерје крсне славе палим кандило изнад иконе кућног свеца. Крстим се и молим му се да ми сачува дом и подари спокој чељади. Шапатом изговарам имена унучади, деце, снахе и зета, супруге и старог оца који ће на други дан Божића навршити деведесет лета. Ове године, први пут откад знам за себе, на крсној слави нећемо имати госте. Породица ми је, хвала Богу, бројна и на окупу, па ће нас око воштанице бити више од петоро. Маске нећемо носити, стално смо заједно па не стрепим да ће нам, док уз молитву ломимо славски колач, упасти комунална милиција. Ако осетимо богоугодни мирис тамјана моћи ћемо да будемо мирни и срећни – јер, како је струка рекла, то је сигуран знак да никога није обузела пошаст која у страху држи читаво човечанство. Бар за сада…

Без филозофирања, накнадне памети и препознатљиве српске проницљивости – колико пута смо у новинама прочитали да је опасни и подмукли пас који је био храњен и негован развалио ограду на боксу и крволочно напао свога газду? Неко претекне – а неко бива преклан. Те тако и злокобни вирус кога је човек крстио именом ковид 19. Скоро ће се навршити година откако разуларен и без повоца чељустима коље по свету. Док му безглави несавесни творци прете пелцовањем и махнито јуре да га ухвате – да га дисциплинују и поново врате у кавез…

Да ли је и ковид 19 својим газдама побегао из бокса? Бојим се да никад нећемо сазнати. Али знамо да трка мултинационалних фармацеутских конгломерата само наизглед личи на трку за спас човечанства. Финансијски торнадо изазван помамом за набавку спасоносне вакцине, чији се први удари већ осећају – у бесомучној трци за милијарде и билијарде долара и евра – захватиће читав свет.

Господари света радиће оно што су наумили – а ми, обични и смртни, оно што морамо и једино можемо. Моје унуке, које су седмаци, на дан славе неће ићи у школу. Свака част Бранку Ружићу, кога познајем, добар је момак, верујем да неће бити лош министар, али – не уздам се у тегобну државну статистику која каже да се основци најмање заражавају. Признајем само проценте и упоредну статистику, колико тона хлебног жита нам je родило које године – а два одсто заражене деце у српским школама не могу и не желим да толеришем као резултат којим би било ко био задовољан. Ни званичници у министарству, ни невољници у Кризном штабу, у чије најбоље намере не сумњам. На чијим лицима се, упркос задатом оптимизму, све више разазнаје да више немају шта да нам кажу. Каква утеха – само два одсто заражених ђака... То ми личи на рутинску штабну статистику за погибије редова у ратним операцијама. Па ако страда два одсто или колико је планирано – битка је добро прошла?

– У чему је проблем да деца пређу на онлајн? – увек ме око три поподне, док испред телевизора цупкамо и чекамо злокобне ковид резултате, пита моја супруга Милена, забринута за здравље своје унучади? Онлајн – та чаробна кованица наше немоћи и парадигма заточеништва наше слободе. Не морамо се уопште виђати. Не морамо једни другима ићи на славе, нити на изјаве саучешћа поводом смрти наших најмилијих. Не морамо да одлазимо ни у позориште, гледаћемо онлајн представе. Ни на изложбе, ни на књижевне вечери... Све ћемо пратити онлајн – преко „Фејса”, преко „Твитера”, преко „Инстаграма”... Не морамо у ресторане, пицу ћемо наручити онлајн... Не морамо ни у супермаркет, купићемо онлајн кисео купус и два пута кроз машину за млевење меса самлевених пола кила јунетине и пола свињетине – за сарму. Не морамо ни на посао. Радићемо онлајн – од куће... Све можемо – док не постанемо свесни да смо оном ствари већ треснули у ледину. Док не схватимо трагичне разине наше немоћи...

Нема стиска руке, нема загрљаја ни пољупца... Ковид 19 нам није донео само болест. Донео нам је промоцију орвеловског интернет живота, у којем је пожељно да све јединке за тастатуром персоналних компјутера буду исте. Да сви људи буду једнообразни протагонисти онлајн цивилизације која редукује контакт и размену мишљења, која искључује емоцију, као и сваку самосвојност и различитост. Која као погонско гориво свог самоодржања арчи страх појединца – страх од сутрашњег дана, страх од извршитеља и екипе ЕПС-а која сече струју, страх за егзистенцију, за голи опстанак, за здравље најмилијих, страх од губитка посла, од блиске и даље будућности...

Данас је моја слава... Данас и моји унуци, од којих је један првак и други другак – неће ићи у школу. Срце ми прескаче сваки пут кад их, прекривених лица на којима светлуцају њихове немирне окице, испраћам до улазних врата школе. Где им теткице на бистра чела прислањају ласерске мераче температуре и алкохолом прскају дланове. Питам се ко је крив за један неповратно изгубљени дан њихове безбрижности и дечије радости. Чиме су то заслужили? Невини и чисти – чије грехе они испаштају?

Глумац, сценариста и редитељ