Франкофонска Србија у Арапској лиги

Ентузијазам за чланство Србије у Европској унији годинама је у скромном паду, али то не спречава званичнике да понављају да је Србији место у заједници романских, германских и словенских народа католичке, протестантске или православне религије, плус мноштва етничких и верских мањина.

Постоје и ентузијасте које би најрадије да Србија постане 51. савезна држава САД, или барем у Комонвелту са Америком као што је Порторико. Михајло Пупин и Никола Тесла су кључни аргументи историјске блискости, да се не говори о савезништвима током два светска рата.

Привлачност идеје Србије као руске губерније такође се увећава, што захваљујући државној политици, што необавештености грађана. Србија се из горе наведених ЕУ разлога ипак ограничила само на споразум о сарадњи, а не и на пуноправно чланство у Евроазијској федерацији под контролом Кремља.

После летошње еуфорије поводом тријумфа кинеске „дипломатије маски”, у Београду се стекао утисак да би актуелна власт најрадије затражила статус придружене провинције позивајући се на заједничка искуства са освајачима која су житељи Балкана имали са Атилом, краљем Хуна, а Кинези са монголским владаром Џингис Каном.

Има и поприлично оних који би да врате хатишериф султана Махмуда Другог из 1830. којим је успостављена аутономија кнежевине Србије и основана династија Обреновића. Да се прикључимо Турској, да потврдимо блиске везе двојице садашњих султана.

Постоји, али у скривеним траговима, и маштање да би по Србију било најбоље да се избори за приближан статус Баварске па да од Немачке профитирамо и политички и економски, али од те идеје се одустало јер су је први реализовали Хрвати и Словенци, а амбициозни Срби свакако не би били задовољно бронзаном колајном.

Ево сада нове иницијативе: са Француском. Покушавајући да већ у првим данима своје каријере министра иностраних послова покаже агилну инвентивност, Никола Селаковић је изјавио да Србија жели да постане пуноправни члан Међународне организације Франкофоније (ОИФ).

Ох лà лà.

La Francophonie је организација створена пре пола века и окупља државе, земље и регије које користе француски као национални језик, службени језик, језик међународне комуникације и као радни језик. Данас ову лингвистичку франкосферу чини 57 пуноправних чланица и још 31 придруженa и посматрачи са пет континената – популација од милијарду људи од којих су 300 милиона Франкофони.

По ком основу Србија тражи пуноправно чланство? Због метроа? Француски језик је у Србији изгубио свој престиж. Француски се много више говори у Албанији, Бугарској или Румунији. Оно академика, професора, дипломата или других учених глава који су га говорили давно је поумирало. Заменили су их припадници Легије странаца. Лично ми је жао: отац ми је инжењер оптике постао у Паризу, деда по мајци је као један од 1.300 каплара одликован француским одличјем.

Сасвим је оправдано да Србија, позивајући се на традиционалне дипломатске, војне или друге везе, са организацијом каква је ОИФ жели сарадњу у области културе, науке, могуће и економије, али у ОИФ тврде да је кључна спона језик.

Разумљиво за колекцију бивших француских колонија, од Магреба и западне и централне Африке преко бивше француске Индокине до Микронезије. Разумљиво и за Јерменију чија је највећа дијаспора у Марсеју, а Француска предводи захтеве да се отомански обрачун са 1,5 милиона Јермена 1915. прогласи за геноцид.

Ако је језик превасходни именитељ, зар пре многих у ОИФ не би требало да буде Русија на чијем је царистичком двору француски био омиљени и нобл језик?

По ком критеријуму је једина пуноправна чланица из региона Северна Македонија?

Међу придружених седам чланица су Србија и Косово, док су БиХ, Црна Гора, Хрватска и Словенија међу 27 посматрача.

Нема ту земаља са снажним лингвистичким везама. Биће да се иза проширења франкофоније крије амбиција Париза да оснажи свој међународни статус и поврати део престижа који је изгубљен продором енглеског језика и америчке културе.

Ако је језик мотив, ‘ајмо у Латинску унију која окупља шпанско говорно подручје, распрострањеније од француског. Могли бисмо једног дана да ширећи хоризонте српске дипломатије испослујемо и чвршћу сарадњу за Заједницом земаља португалског језика.

Министар Селаковић каже да је Србија једна од ретких, ако не и једина чланица у региону Централне и Источне Европе у којој је од 2018. активна Група франкофоних амбасадора, а да је овог јула у сарадњи са амбасадом Француске основана и Група франкофоних државних службеника, која има 150 чланова.

Бијен. Лепо. Ако је то препорука чланству у ОИФ, онда да уђемо и у Арапску лигу пошто у Београду функционише група арапских амбасадора, или у Афричку унију, пошто такво окупљање имају и амбасадори држава тог континента.

Да покушамо са Организацијом исламске конференције? Имамо све предуслове и довољан број Бошњака и Албанаца, наших грађана, који клањају Алаху. Имамо и председника који би могао да потегне своје везе из Емирата.

Са Комонвелтом би било теже. Уједињено краљевство и те како је било присутно у неким кључним периодима наше историје, али пошто никада формално нисмо били под влашћу Круне, не би нас примили.

Заинтересовани смо за Иницијативу три мора која окупља државе са обала Балтика, Црног и Средоземног мора. Јес да море немамо, али ту неке шансе и имамо. Политика је некада јача од географије.

Србија није у стању да се придружи суседима, а наједном има жељу да се придружи Сенегалу. Да се прво среде односе у региону, после ћемо лако са „добросуседским” Габоном  или Обалом Слоноваче.

Испоставља се да ко год махне Београду, овдашњи званичници падају у севдах од милине процењујући да су све то конкретне потврде угледа и престижа које Србија, њен председник и актуелна власт уживају широм света.