Тачеризација Европе

Европа је луксузан старачки дом чије најлепше просторије, Кент, Азурну обалу и друге купују богати Руси. Продужени животни век и низак наталитет претварају Стари континент у Европу остарелих људи. Њена култура, историја, грађевине и градови чине је светски атрактивном. Футуролози кажу, у будућности –Европа ће бити јединствени велики музеј.

Европа „дом остарелих” и Европа ,,музеј” не одговарају амбицијама европских политичара. Они би радије видели уједињени континент у улози ,,фактора глобалне игре”. Значи, као амбициозну популациону агломерацију, заузету захукталом економском машином и, дабоме – оспособљену да ратује тамо где треба, јер преостали дани људског рода не обећавају спокој на планети.

Тешкоћа је у томе, што су „дом”, „музеј” и претензије у одређеном раскораку. Препрека политичким настојањима су социјалне навике. Суровије речено, размаженост Запада, наученог на благодети заштите свог завидног животног стандарда. Реч је о „социјалној сигурности” грађанина, заснованој на целој једној мрежи „његових” права (на посао и пензију, на ритам рада и број радних сати, зараде, здравствену заштиту и доступне школе – на штрајк!), чије је оспоравање почела прво госпођа Тачер осамдесетих година прошлог века, ломећи чуваре „права”, британске синдикате.

Сада, далековиди „тачеризам” предстоји Европи, која би девизу о „правима” и „сигурности” радо заменила новом – рецимо, нечим што је без гаранција и издатака из државне касе. На пример, радом без временских ограничења, јефтиним за послодавца. „Пензиони узраст” морало би да постане рад за живота.Лична уштеђевина заменила би пензију, а школовање и лечење постају приватна инвестиција – у интелектуалну и физичку оспособљеност за посао.

Онај део буџета којим је (доскоро и још увек) частила грађане, Европа би убудуће требало да улаже у оружје и војску. Да може водити рат. Хиљаду милијарди долара сличних америчких трошкованије нешто што се накупи одвајањем тек процента или неколико процената друштвеног дохотка.

Међутим, да ли ће Европљани гласати за такве промене?Од државе до државе, они су, рекло би се, одбојни према идеји да људски живот буде вечни рад. Заправо, социјална несигурност и рад. Призор десетина хиљада Американаца, чије куће под хипотеком „иду на добош”, а они сами на улицу, лишени до јуче „свемоћних” кредитних картица и презадужени (за своја два радна века а не за један!), такав је да може ужаснути. Боље је променити канал, и побећи на Вимблдон или фудбал.

Зар Италијан и Француз, научени на подневну чашу вина и залогај с пријатељима, негде у сенци поплочаних тргова између две рунде радног дана, да се одрекну свог „европског живота”!? Због тога што пред вратима њиховог послодавца већ чека ред Пољака, Румуна и других са истока, гладних прилике!? Не, радије ће изгласати премијера Берлусконија, а овај ће пред туђинима забравити капије Италије.

Ипак, трајног азила пред стварношћу, изгледа, нема. Наилазе генерације младих, којима „социјална сигурност” заудара на друштвену баруштину, у стању да улови живим блатом њихов најбољи тренутак. Њихова девиза је–ради и заради. Живот је прилика, можеш је пропустити или искористити. Такви не захтевају државу заштитника, него државу савезника – партнера у амбицијама.

Економска локомотива Европе Немачка почиње,на пример, да осећа пребег најбољих стручњака према предузетнички динамичнијим срединама, Америци, Британији и Швајцарској. У Француској, онај други, већи део Француза изгласао је прошле године председника Саркозија – управо свестан да не жели владу управника социјалне установе, већ неког способног да бирократизовану Француску „стеше” на њену „спортску меру”. Такви Французи мисле да њихова„социјална сигурност” има превисоку цену, и смета им оптерећеност послова порезима, за њено издржавање из буџета.

Владе, дабоме, ослушкују биралиште, и бежећи од ризичне непопуларности пребацују лопту на ниво изнад националног, Бриселу. У томе је негде тајна тог устава Европе, који путује од чланице до чланице инкогнито, с брадом и брковима „уговора из Лисабона”. У односу на Европу „старих” или Европу ,,забавиште”, код политичара су превагнуле амбиције „глобализма”. Значи, предстоје резови у живо ткиво. А лакше је када се то (по уставу или уговору, свеједно) предузима „отуда из Брисела”, него руком госпође Меркел, Саркозија, Берлусконија или других „националних лидера”.