Муслимани Балкана желе да буду део Европе

Натали Клејер и Гзавије Бугарел истраживачи су Центра за турске, османске, балканске и централноазијске студије при француском националном научном истраживачком центру ЦНРС. Натали Клејер је специјалиста за верска и национална питања у османској и постосманској југоисточној Европи. Гзавије Бугарел је специјалиста за ислам, за исти тај регион. Ови научници коаутори су студије „Муслимани југоисточне Европе, од империја до балканских држава”, коју је објавила „Академска књига”, у преводу с француског Марка Божића.

„Од Хрватске го Грчке, од Албаније до Бугарске, живи осам милиона становника који припадају исламској култури. Албанци, Бошњаци, Турци, Роми, потомци су или становништва које се преобратило у ислам, или су се населили за време османске владавине. У овој књизи приказани су друштвени, политички и верски преображаји кроз које је оно прошло у 19. и 20. веку, као времену обележеном нестанком османског, аустроугарског и руског царства, као и настанком бројних балканских држава”, укратко је садржај овог дела.

Југоисточна Европа почива на разноликости нација и језика, а то је одлика муслиманског становништва овог региона. Кроз колико је политичких и друштвених промена прошла ова популација од пропадања Отоманске империје крајем 19. века до данас?

Натали Клејер: Да бисмо разумели питање Муслимана у југоисточној Европи, морамо да размотримо пет главних периода. Пре Берлинског конгреса 1878. године, Муслимани су убијани или истеривани са територија на којима су били осамостаљени у односу на Отоманску империју. Од 1878. до краја Османског царства 1923. године, балканске државе имале су обавезу да им гарантују права, али њихови одласци за Анадолију били су бројни, док су Муслимани Босне и Херцеговине били припојени другој империји – Хабзбуршкој. Током периода међусобних ратова преовладава процес стварања националних балканских друштава. Затим је наступио Други светски рат, који је свуда, осим у Грчкој, водио установљењу комунистичких режима. Њиховим падом 1989, отворен је период ратова из деведесетих година прошлог века, као и недовршени процес европских интеграција. За балканске Муслимане ова компликована транзиција, од царства до националних држава, синоним је за транзицију из статуса доминантне групе у верску мањину, осим у случају Албаније од 1913. године, као и БиХ и Косова после распада Југославије 1991. године. Али, Муслимани Балкана искусили су, током два последња века, а посебно од комунистичког доба па надаље, истоветне промене као и хришћанска популација овог региона, посебно модернизацију и секуларизацију друштава.

Један од кључних проблема разматраних у вашој књизи је идентитет балканских Муслимана. На којим вредностима је он заснован, посебно у данашње доба када се Балкан сматра важним делом Европе?

Натали Клејер: Да, апсолутно, питање идентитета балканских Муслимана у центру је пажње наше књиге, али сматрамо да не може бити схваћено изван политичког, економског и друштвеног контекста. Штавише, треба имати на уму да је осећање припадности увек вишеструко и да је подложно промени. У нашој књизи, показујемо на који начин се религиозна индивидуалност Муслимана артикулише у односу на националне идентитете који су се појавили од 19. века па надаље. Показује се да се издвајање националних идентитета појављује пре свега после Другог светског рата: муслиманска нација препозната је само у Босни и Херцеговини од 1968. године, и уопштеније, политичка и национална мобилизација балканских Муслимана јавља се после пада комунизма 1989. године. Што се тиче идеје европског муслиманског идентитета, она се појавила међу одређеним Муслиманима, посебно Албанцима, већ крајем 19. века, због тога што је послужила оправданости њиховог присуства у Европи после одласка Отоманске империје, или чак и стварања њихове сопствене државе, у овом конкретном случају Албаније. Данас, у одређеним дискурсима може се наћи ова опозиција између „европског ислама”, на једној страни, и „турског ислама” или „арапског ислама”, на другој, али ово представљање не узима у обзир унутрашњу разноликост ислама југоисточне Европе. Требало би пре да говоримо о специфичном балканском искуству, у том смислу да је ситуацију балканских Муслимана обликовала историја југоисточне Европе као целине, па отуда и наслов наше књиге.

Шта се догодило с исламским религиозним институцијама од 19. века до данас, а шта са световним?

Гзавије Бугарел: Како су стваране балканске државе , образовале су сопствене религиозне исламске институције, ограничене њиховим националним међама. Тако су Србија, Бугарска и Грчка, с краја 19. века, имале своје муфтије, а Хабзбуршка империја креирала је 1882. године функцију реис-ул-улема (великог муфтије) за Муслимане Босне и Херцеговине. Ауторитет реис-ул-улеме био је проширен на све Муслимане Југославије од 1930. године, када је краљ Александар покушао да створи централизовану државу. Све до Другог светског рата, Муслимани југоисточне Европе организовали су свој друштвени живот у својим традиционалним верским институцијама, верским задужбинама – вакуфима, верским школама – медресама и шеријатским судовима.

Њих су укинуле комунистичке власти после 1945. године, а само је Грчка очувала исламске верске институције, које би могле да се назову „постотоманским”. У комунистичком периоду видно је опадање исламских верских институција или чак њихова потпуна забрана, као што је то случај у Албанији после 1967. године. После пропасти комунизма, 1989. године, ове институције доживеле су битну обнову и буђење, отварањем медреса, али су такође биле суочене и с унутрашњим кризама, посебно у Бугарској и Србији. Стварање световних муслиманских удружења сеже до почетка 20. века, а као илустрација тога је културна асоцијација у БиХ „Гајрет” и „Народна узданица”, или Југословенска муслиманска организација (ЈМО). Оно што је ново од 1990. године јесте да муслиманска популација, која није имала своје представнике пре 1945. године, сада има своје политичке партије, као што су Покрет за права и Слобода за Турке у Бугарској.

Како видите данашњи проблем исламског фундаментализма и како он утиче на слику балканских Муслимана?

Гзавије Бугарел: Обнова верских слобода и отварање граница олакшали су развој конзервативних верских струја, уопштено названих фундаментализмом или неосалафизмом. Ове струје врше одређени утицај на младе Муслимане, као и у оквиру исламских верских институција, али не треба им придавати претерани значај. Поврх тога, оне су подељене на неколико струја, мање-више радикалних и насилних, зависно од локалног контекста. Они који подржавају џихад у Сирији и Ираку, као и терористичке акције у Европи, остају у мањини, и међу неосалафистима. Усредсређеност одређених медија и политичара на опасност од тероризма, спречава нас да увидимо да су у току многе друге трансформације међу Муслиманима југоисточне Европе, као и то да већина њих жели да учествује у мултиконфесионалном европском простору.