Неко тешко време

Понедељак вече некако је најнезанимљивије у целој недељи. Деценијама. Што би се рекло – мртво. Да, али не баш толико да већ око 18 сати на улицама буде само ко мора да стигне кући после посла, да око 20 часова људи готово и нема, и да промакне тек по један аутомобил низ Булевар краља Александра. Нисмо навикли да најдужа београдска улица спава пре другог „Дневника”.

Није уобичајено да у парку код Вука, тик уз студентски дом, нема чак ни оних студената који су, бринући о свом здрављу, изашли да после вечере у мензи одмах сагоре покоју калорију. Нема ни власника кућних љубимаца. Само неки залутали путник на путу некуда. Хладно јесте, жива се око 22 сата спустила на други подељак, али ипак није температура у минусу. Киша ромиња, кошава повремено сече и тако спојене са разним лошим вестима које допиру са разних страна стварају тај осећај непријатности боравка на улици.

Све је затворено око 21 сат, и народа нигде, само испред и у ковид амбулантама које дежурају нон-стоп 24 сата. Неко тешко време вируса корона последњег месеца ове 2020.