Шапирографисани монолози

Ванредно унапређени у чин родољубаца, подучавани да декламују садржаје који не потичу из њихових заробљених глава, млади напредњаци у скупштинским клупама толико су се занели у обрачуну са сваким ко друкчије мисли да су на крају добили укор врховног старешине, истина благ.

Право на критику је универзално. Припада колико власницима пијачних тезги, поштарима и болничким сестрама, толико и академицима, професорима и глумцима. Новинари су некако ван тих категорија: они су по дефиницији обавезни да критикују зарад истине и поправљања друштва. Што на неки начин важи и за народне посланике који својим замеркама треба да допринесу квалитету закона који се усвајају.

Могу ли то младотурци СНС-а, јуноше које су у парламенту да би ваљда училе занат и да би националној политици удахнули енергију и свежину? Не да не могу, већ руше оно мало климавих темеља на којима је почела да се гради српска демократија. Њихова отужна политичка иницијација ставила је љуте траве на љуте ране српског парламентаризма и друштва у целини.

Не бих имао ништа против да су, пратећи шта се око њих догађа, аргументовано дошли до закључка да тамо неко хоће да физички ликвидира њиховог главнокомандујућег, да су неки угледни чланови овог друштва „страни плаћеници и домаћи издајници” а други „лопови” – што су хаубичке оптужбе које се олако изговарају а тешко доказују.

Ништа од тога. Демагошко популистичка реторика враћа у времена деведесетих. Млади посланици умишљају да критички мисле својом главом и већ су доспели до граница на којима не постоји проблем са моралом.

Обрачун са политичким противницима, представницима ЕУ који понешто замерају или са медијима који нису под контролом власти је сценарио написан попут позоришног текста. Њихово је само да ударнички понављају шапирографисане монологе који су монотоно досадни јер не доносе ништа ново сем опасне контаминације јавног простора.

Чинодејствују на дежурну тему или дежурну личност, како им се каже. Најчешће по директиви која треба да скрене пажњу са најакутнијих проблема земље. Јуче су то биле афере „Крушик” или „Јовањица”, данас пандемија, сутра ће маркетиншки гуруи напредњака смислити већ нешто ново. Функционишу по тоталитаристичкој мантри „ако ниси са нама онда си против нас” свесно заборављајући да друштво није црно-бело.

СНС партијска машинерија – није у томе усамљена – дисциплиновано ради на „звонце” а директиве за гласање прихватају се као божије заповести. Бруталне кампање обрачуна са неистомишљеницима користе се као алиби сопствене непогрешивости.

Ништа од великог „освежења”, како је улазак младих напредњака најавио њихов шеф. Штавише, последице њиховог прегалаштва по скупштини тек ће доћи на наплату. Ради се о погубном континуитету који разара политичко и социјално ткиво земље.

Јуноше су васпитаване и форматизоване да буду клонови старијих колега који су прошли кроз исту радиоактивну напредњачку партијску школу у којој су научени да никоме поред њих не допусте да каже шта има, која их је наоружала арсеналом отужних, примитивних па и вулгарних атрибута које треба приписати „оним другима”.

Научени су да су сви који не мисле попут њиховог вође политички непријатељи, а не ривали. Просипају осиромашени уранијум од скупштине преко ружичастих ТВ јутрења до вечерњих бдења уз „срећну” телевизију.

Сваку критичку мисао посматрају као заверенички удар на владајућу политику. Пошто се политика изједначава са њеним ексклузивним креатором, критике су напад на Њега лично. Млади лавови СНС-а доведени су у једнопартијски кавез који се зове скупштина да би кидисали, да ту растргну сваког ко „издајнички” и „непатриотски” угрожава државу са којом су се идентификовали. Државом коју су заробили а многим грађанима је украли.

Пажљиво увежбаване „мисли” су домаћи задаци на теме које добијају из централе. Кореографија фанатизма какав је пристајао комсомолцима совјетског типа, Маовим јуришницима Културне револуције а пре њих оном „Југенду” из времена врхунца извитоперене тоталитарности.

Шта ће бити са полетарцима када се једног дана промени власт? Да оду у иностранство нема шансе јер немају знање, а знање које имају никоме не треба. Да остану у земљи и испуне патриотске завете у које се куну? Од чега ће се издржавати? Својим отровном реториком чине све да сутра нико неће хтети да их слуша ни у кафани.

СНС прави генерацију политичких Die Fähigkeit Idioten, способних идиота, како гласи стручан назив на немачком – оних који су могли нешто да направе у животу али су прихватили да свој целокупни идентитет подреде страници која их окрутно користи као топовско месо. Ако се ствари окрену, препустиће их саме себи.

Аристотел је давно саветовао да не треба са сваким расправљати. Немам намеру да улазим у дебату са партијским преторијанцима. Уважавам да су они ту да би бранили политику свог вође и странке коју предводи. Свесно.

Зато нема места сажаљењу. Ти млади људи нису толико несвесни да не знају шта раде. Знају, и то јако добро. Прихватили су живот на ланцу и хорско кевтање. Добровољно су заборавили на част. Препоручују се свом великом шефу и Главном одбору надајући се брзој и уносној каријери. Месту државног секретара за почетак. Заборављају да понижавају и грађане који су за њих гласали.

Суочени смо са погубним прагматизмом чију ће горчину окусити и они и сви ми са њима. Није згорега подсетити на једну стару градацију: истиче се, веома се истиче и узалуд се истиче. Волео бих да неко време проведем у тим посланичким главама – па да се одморим.

Нема будућности без слободно мислећих људи. А они, слободно мислећи људи, склони су критичком размишљању о држави и друштву и у томе је изгледа несавладив проблем ове власти.